Наш саговорник, Никола Трифић, спада у групу млађих песника, који су, пре свега путем друштвених мрежа освојили читалачку публику. Овај млади правник по занимању, а песник и прозни писац по осећају који га непогрешиво води, бави се још и новинарством. Рођен је 22. маја 1989. године у Приштини, а живи и ствара у Нишу.

Никола, по занимању сте правник, а бавите се писањем поезије и прозе. Како балансирате између правничког позива и поезије? Шта чешће претегне у Вама, песник или правник?

Н.Т: Или боље речено: по образовању сам правник, с тим што се правом за сада тек умерено занимам. (смех) Шалу на страну, у мом случају претеже та књижевна црта и уопште потреба за изражавањем на тај начин. То на крају крајева и не чуди, с обзиром да пишем јако дуго, а право као наука је дошло успут. Да додам: мени ипак, блиска и сродна наука. Но, када је у питању баланс између те уметничке и правничке стране, заправо, баланс не постоји – много сам посвећенији поезији, прози, па и новинарству, али ми и писање рецимо, уговора и сличних правничких форми,  уопште није страно.

Један од најчитанијих српских књижевника, Бранислав Јанковић, Вам је, у посвети на својој најновијој књизи написао да сте будућност српског песништва? Каква је будућност српске поезије, пише ли се поезија, у ово време када је хиперпродукција завладала свуда па и у књижевности?

Н.Т: Искористио бих прилику да се и овде захвалим Банету на тим речима! Оне заиста пријају, поготово када дођу од стране таквог писца и господина! Што се тиче Вашег конкретног питања, рећи  ћу – да се бар мени чини да је наша савремена поезија и те како жива, а приде и добра, или у најмању руку, солидна. Шта више, мислим да је наше песништво у односу на период од пре двадесет или тридесет година, напредовало. Не бих могао да га упоредим са неким славним данима, рецимо с почетка или са средине прошлог века, или на пример са периодом 70-их и 80-их година прошлог века, али мислим да је у односу на непосредну, блиску историју – боље, али и да носи неки нуклеус, неко здраво тквиво које га може приближити по квалитету тим славним данима. То исто мислим и за прозно писање. Генерално та два је тешко гледати одвојено. Добар талас, односно период у прози, је увек повлачио и велики и квалитетан талас у поезији, и обрнуто. Апропо Банетових речи „о будућности“… Мислим да будућност књижевности у целини, поготово ако је сведемо на националне или регионалне оквире, не може да лежи на појединцу или групи појединаца, она се ослања на генерацију, или пар генерација савременика који су у стању да образују оно што се зове књижевна сцена и да око себе створе читалачку публику. У неким скученим медијским условима, мислим да то данас постоји. Наравно, не требе бити нереалан! Та сцена није ни идеална, а није ни у тој мери хомогена, наравно ни монолитна – што је опет добро, али постоји. Када погледам песнике и писце средње и млађе генерације, ја сам оптимиста, или бар умерени оптимиста! Е сада, хиперпродукција јесте реалност, али то је тековина 21. века. Ово је столеће хиперпродукције у свему, и то не треба превише да брине, јер квалитет ако постоји, увек нађе свој пут. Такође, поменуо бих још нешто везано за домаћу књижевну сцену –  једну ствар која је врло битна, а често се превиди, или се просто стави по страни… Елем, књижевна сцена је последња и једина сцена која је децентрализована. Ако баците поглед на листу десет најчитанијих домаћих књижевних имена данашњице, а мислим на све оне којима је српски матерњи језик, видећете да бар половина живи и ради ван Београда, што није случај на пример са глумачком, музичком, сликарском, вајарском, па и спортском или политичком сценом.

Неоспорни део књижевног рада прати и књижевна критика. Како вама из визуре песника и писца изгледа српска књижевна критика данас? Постоји ли уопште?

Н.Т: Ах, ваљда постоји, или се бар труди да постоји. Можда више, мучена, сама инсистира на свом постојању, него што је неко истински зарезује. И то је много више на жалост, него на срећу. Мада, морам да признам – немам довољно искуства, искрено – нисам довољно „позван“ да бих вам квалитетно одговорио на ово питање. Ипак, сасвим сигурно, критика је потребна књижевности, она је њен битан део. Но, када је у питању критика код нас – опет, недовољно искусан и квалификован, али уочавам два проблема. Први, уједно и велики проблем је – политичка обојеност критике, оцена аутора искључиво на основу његових политичких ставова. То се пренело и на одређене књижевне награде, чији је значај због тога умањен, па и добрано компромитован. Други проблем је тај, што ми имамо врло мало „критичара по вокацији“, код нас, али и не само код нас – постати критичар је често утешна награда за оне који нису имали довољно талента да постану писци. Знате, као у музици… Ако већ нисам био довољно добар да свирам у неком бенду, онда хајде бар да коментаришем оне који јесу. Опет, не треба бити ни превише строг према критици – то је важан сегмент књижевности, треба јој дати подршку да буде боља. Понекад ми се чини да је критика више критикована, него што сама критикује. Знате, није лако ни са писцима, песницима, чудна је то фела људи, често врло сујетна – чик кажи неком од њих да није једини и најбољи! Негативно мишљење о неком делу се од стране аутора често прихвата на „крв и на нож“, а заиста ми није јасно – зашто? Потпуно је природно имати оне којима се не свиђате, којима нисте симпатични, то је добро, здраво – поготово ако доминира позитиван став публике према вама на основу којег можете, између осталог и да профитирате, онда сте „на коњу“. Па, један Јесењин се не свиђа сваком, зашто бих ја који му нисам ни до чланака! На крају крајева – то су само песме, приче, романи – не треба ствари схватати ни трагично, ни крајње острашћено. Чак иако је негација неког аутора и дела грађена само на основу његовог политичког опредељења – у реду, и то је за људе. Имамо подељену и критику и награде и новчане дотације „на прву и другу Србију“ у локалним и „на леве и десне“ у глобалним размерама – није баш за понос, али није ни смак света… Добро је само то јасно рећи, да бисмо бар ми који пишемо, знали код кога да конкуришемо. (смех)

 

Да ли је за песника и писца, данас, важнији суд критике или суд публике, обзиром да смо сведоци да је, посебно у књижевним групама на друштвеним мрежама, односно, пре свега на ФБ пуно читалаца који имају изузетно развијен критички став и мишљење?

Н.Т: Увек, једино и искључиво суд публике! Чак и када би критика била боља него што јесте, када би била потпуна реализација своје идеје и идеала, суд публике је пресудан. Публика, народ, како се то колоквијално каже – у свом већински израженом ставу, дају неком делу или писцу култни статус. Критика функционише на основу својих, што догми, што амбиција, што фрустрација, али када публика постане довољно гласна у симпатисању одређених дела или аутора, критика подвије реп па их прихвати. Мада треба бити поштен и рећи, да и позитиван став критике, годи, прија, поготово што је огрнут плаштом компетентности или „наводне компетентности“ – али је неупоредив са ставом публике. Ситуација је слична као у спору, лепо је да те чике „стручни консултанти“ у студију РТС-а похвале, али док трибине не почне да скандира твоје име – на терену, као да те није ни било. Немојте да заборавите да је од стране критике најодбаченији и у току већег дела своје каријере, најоспораванији руски писац, био Достојевски!? Пазите, ни мање ни више него Достојевски. У нашем дворишту, критика је била врло сурова према једном Црњанском или према једном Лази Костићу. С друге стране, била је врло благонаклона према неким ауторима које данас нико не помиње, који су заборављени. Опет, то не значи да критика није погодила и да није била у праву када су неки други аутори у питању. Но, као што рекох: не треба превише критиковати критичаре; треба их оставити да раде свој посао, дати им подршку да буду бољи, да се суоче са собом. Ипак, ако бих апострофирао још један проблем везан за критику, поред оне „политичке позадине у оцени дела и у односу према аутору“, то је непотребна интелектуализација уметности. Видите, питали сте ме за право као науку… Добрим правником, поред реторичких и интелектуалних способности, не чини вас само познавање материје, то је „бубање“, „штребање“, то свако може… Добрим правником вас чини онај урођени али и стечени „кантар у срцу“, онај осећај за правду. Нема великог правника без правдољубивог човека! Опет, ако говоримо о уметности, она је сва у осећају, у емоцији и току мисли који су њоме покренути. Људи који себе називају „позваним и меродавним“ да процењују, често превише – да се тако изразим – мрсе! Унапред одређују – како треба, а како не треба писати, која је форма модерна, а која је превазиђена, да ли је рима потребна или није и слично. Једноставно, баталите то. Ствари су просте, врло просте. На пример, написали сте песму, ако се већина људи не најежи док је чита, ако им се не накостреше длаке на рукама, или се бар дубоко не замисли над прочитаним, баците је у ђубре. Ипак, ако изазовете такве реакције, онда сте написали добру песму, како год да сте је написали.

Када већ помињемо друштвене мреже, колико оне данас значе писцима? Јесу ли од помоћи ауторима?

Н.Т: Јесу и то прилично, поготово нама на почетку — друштвене мреже су једини прозор у свет, једина платформа за промоцију онога што радимо. Неки даљи кораци и даље напредовање у виду комуникације са медијима и са издавачима, потекли су управо, тако што нас је неко приметио, најчешће на друштвеним мрежама. Генерално гледано, друштвене мреже су као такве велики ресурс на услузи свима, то што их људи често злоупотребљавају и што не знају да их на прави начин користе, је већ нека друга ствар — то је до нас, а не до “мрежа“. Интернет и све оно што се уз њега прикачило у виду разних апликација и програма, су највећа тековина модерног доба, али и наше велико огледало, и то можда, огледало нашег пораза и пада. Нису људи уз инстаграм постали манијаци који су загледани искључиво у људско месо, такви смо и били – а одређене апликације су само то избациле на површину. Друштвене мреже нам, иако им то није намена, нехотично указују и на то шта код нас не ваља, шта требамо да поправимо, наравно, ако желимо, ако нам је до тога стало.

Ви се поред књижевности, бавите и новинарством. Колики је изазов данас бити новинар, и на порталима промовисати текстове у којима су вредности и ставови другачији од оног што се може наћи у тзв. „мејнстрим медијима“?

Н.Т: Па, донекле, вероватно и јесте изазов. Али то је пре свега страст и лична жеља да се бавим тиме, да будем окренут и том позиву. Колумна ми је врло блиска, волим да се изражавам на тај начин, кроз ту форму… Моји текстови су махом политичке и друштвене садржине, или комбинација та два у њиховом константном међусобном прожимању – са пуно историје, симболике… Трудим се да их карактеришу, јаки и упечатљиви наслови, као и јака и јасна порука; мада их свесно понекад „изгурам“ и на терен сатире, јер је често ругање стварности, најбоља опомена тој стварности. Иначе, мишљења сам, да „млака води“ не доноси ништа добро, поготово не у новинарству у домену колумни и ауторских текстова… Репортаже и интерпретација вести су нешто сасвим друго. Ипак, сама колумна, мора да буде или крајње дубока, или да има неку врсту „дубине у плићаку“ изражено кроз сатиру и вербалну врцавост. Мора или да вас добро охлади, или да вас добро опари! Она „млака вода“ је у суштини добра само за туширање – већ за чај и кафу постаје неупотребљива. Што се „мејнстрим медија“ тиче, ствар је прилично комплексна и избегао бих банализацију нашег проблема – с тим да то јесте проблем, али много више као тековина савременог света која је увезена, а не неки ендемски коров који трује само ову земљу. Ми Срби, али и остала наша јужнословенска сабраћа, имамо ту склоност да све, генерално гледано људске мане, или системске, друштвене мане, приписујемо себи, па често реченице почињемо са: „Ми смо такви“, „Тога има само код нас“ итд. Ма не! Људи су такви у целини, а наше етничке специфичности због којих се евентуално разликујемо су много више добре него лоше. Ти „мејнстрим медији“, такви какви јесу, су светски феномен. Оно што ми приговарамо нашим медијима, приговарају и Немци, Британци или Американци, својим. Наравно, они живе у много уређенијим друштвима, системима, а зашто? То је већ ствар њихове империјалне прошлости и добро препаковане империјалне садашњости и свих ресурса који су омогућени тиме, а који опет чине темељ онога што зовемо „систем“. Но, да се вратим на „мејнстрим медије“… Поновићу: Не бих да банализујем… Ствар није тако проста. Постоји читава прича, читава филозофија, функционисања медија у капиталистичком друштву где постоје само две светиње – капитал и потрошач; а што је потрошач јефтинији, капитал постаје већи; а тог потрошача образује породица – даје му цену, и ја Вас питам: Шта мислите, зашто је данас баш породица највише на удару? То не значи да сам против капитализма,   он се некако показао као једини могућ… Тај свет не треба урушити… Треба га натерати на еволуцију, а то ће бити врашки тешко. Додао бих: Да границе слободе и слободних схватања, али и шире – морала и етике, данас нису толико границе држава, већ границе наших домова, наш кућни праг – који трпи огромне ударе. Медији као медији су само рефлексија, само чир на болесном телу, а сама болест се заправо налази много дубље. Данашњи „мејнстрим медији“ су прави викари у процесу разградње човека, његове тихе асимилације у доминантне национе, а да притом и ти доминантни национи, такође, трпе разградњу свог идентитета и идентитета својих јединки, и где од њих остаје само политички и језички оквир који се намеће свима, а не суштинска баштина. Приде: и медијска и политичка сцена су увек и искључиво наш одраз и наша рефлексија. Да би они били бољи, морамо ми бити бољи, а то нас опет води до породице – која иако није наслеђена као идеална творевина, која функционише по идеалним постулатима, у садејству политике и медија трпи огромне нападе како би постала још гора, како би доживела тоталну разградњу. Парадоксално: ми на неки начин производимо оно што нас убија, а наше убице се окрећу својој бази из које су потекли како би је додатно дезавуисали, како би нове генерације убица биле још баналније, а сама будућа убиства, још свирепија. Рекох: проблем је прилично комплексан, али је са књижевне стране инспиративан. (смех)

Као правнику, као песнику и младом човеку, окренутом традицији и неким вредностима на које смо почели да заборављамо, шта Вам највише смета и да ли можемо да учинимо нешто да се тим, заборављеним вредностима вратимо?

Н.Т: Можда за почетак да разумемо, да су оне, или бар већи део њих, заиста вредности у правом смислу те речи, а не тек тамо неки пуки фолклорни део традиције. Такође, вероватно је важно направити један рез између наше потребне традиције, оних потребних есенцијалних вредности и непотребне патријахалне заоставштине. Мој прадеда је био поштен човек, домаћин, славио је славу, није крао, није узимао туђе, волео је своју земљу и био је спреман да погине за њу! То су вредности које и ја желим! Ипак, за време мог прадеде, жене су биле обесправљене, осуђене да иду погнуте главе, без права гласа – то су тако зване вредности, које не желим, које одбацујем. Хипотетички говорећи, мојој деци нико неће ускраћивати право да знају – ко су, шта су, да знају све о својој земљи, о свом пореклу, да имају исправно поимање историје, морала и културе. Али, исто тако, моју ћерку, нико неће стављати у калуп – да нешто мора, или нешто не сме, зато што је женско. Кажем – хипотетички, јер нисам родитељ, али моја размишљања на ту тему су таква. Елем, треба направити једну међу, здраворазумску границу између „заоставштине“ и „заосталости из прошлости“! То је повезано, са оном правом и исправном еволуцијом човека, а за све то се треба борити на свакодневном нивоу, пре свега својим примером. Напоменуо бих, да морамо озбиљније да се бавимо промоцијом нашег писма! Ћирилица је основ нашег идентитета и наше културе – крвна група и ДНК нашег националног али и духовног бића. На пример – најлепша љубавна песма у историји светске књижевности „Санта Мариа…“ написана је на српском језику и ћириличком писму – требамо да будемо поносни на то.

Оно са чиме се већ, ево другу годину суочавамо, је пандемија вируса корона. Колико је све ово утицало генерално на људе, и да ли примећујете да су се људи променили? Да ли сте се, можда, на неки начин и Ви променили?

Н.Т: Ја нисам, био сам помало „луцкаст“ и пре. (смех) Шалу на страну… Чини ми се да су људи превише свилени. Постали смо некако премекани – и ту не мислим конкретно на наше друштво, колико на људе у ширем смислу, у већини земаља света. Ми смо се у целој причи, још и добро снашли. Корона је велико зло са свим својим „прикљученијама“ и са свим својим „дериватима“, ипак, корона је показала, да смо пре ње, изгледа као цивилизација оболели од још једног, вероватно и већег зла, а то је претерани хедонизам.

И ову глобалну пандемију пратиле су бројне теорије завере, како се вама све то чинило као новинару? Јесмо ли склони паници и страху? И како се по Вашем мишљењу изборити са тиме?

Н.Т: Постоји један нонсенс у нашем јавном дискурсу – и према томе се односим као према светском, а не локалном феномену, а то је та „теорија завере“ – сам појам теорије завере. Видите, одређене „завере“ постоје, али какве су тачно оне које се односе на актуелни тренутак, сазнаћемо за 20, 30, 50 година, или никада нећемо сазнати! Да ли заиста мислите, да је завера – стварно завера, ако се о њој распреда на дневном нивоу, готово у сваком јутарњем програму? Док, како би ми јужњаци рекли – „трућамо“ о наводним заверама, не примећујемо озбиљне и врло практичне уроте које се против нас спроводе.  Корона, свакако има своју позадину… Каква је она тачно – то не знам. Зато сам се као новинар, односно колумниста, трудио да заобилазим тему короне, о њој сам писао врло мало. Разлог је прост, мало и знам. Никада ми није био проблем да потегнем „зубате“ речи. Писао сам за Мила Ђукановића да је хохштаплер и „политички син хиљаду очева“, зато што сам уверен у то! Писао сам и о капитализму као „болести душе“ и о култури у Србији „као крвној слици леша“, и о односу власти и опозиције у Србији под насловом „блато се говнима не пере“, и о Олуји, као о „Павелићевом сну и Туђмановој јави“, такође, уверен – убеђен да је то тако. Такви ставови су дошли као последица дугог бављења тим темама, њиховим прожимањем. Ипак, Корона? Шта ја стварно знам о томе? Искрено, не знам ништа. И када је тако, када то нисам дефинисао и рашчистио пред собом, када заиста нисам ушао у материју, онда је боље да се њоме и не бавим, без обзира што то доноси тренутни публицитет. Оно што знам, је то, да је корона болест, објективан и реалан проблем који прати велики бизнис и велика политичка играрија!

Какви су Ваши планови за даље? Да ли је у плану књига поезије или прозе? Колико је младим, неафирмисаним ауторима тешко да дођу до издавачке куће, до уредника, или да уопште неко прочита то што су написали?

Н.Т: Свакако није лако изборити се за своје место под Сунцем. Издавачке куће у вама морају да препознају комерцијалну страну или нема посла. И то је потпуно разумљиво. Није нужно идеално, али јесте разумљиво. Просто: оно што ви пишете, неко мора да чита, тачније мора да има жељу да то чита и да то купи у укориченој верзији, иначе се не исплати да вас неко штампа. Што се мене лично тиче, збирка песама се приводи крају, али и роман. Планирам објављивање збирке до краја ове, а романа у првој половини наредне године.

И за крај овог разговора, шта бисте поручили нашим читаоцима а посебно младима?

Н.Т: Људима уопште: Којом год стазом да ходате, гледајте да то није „линија мањег отпора“. То је сигурна катастрофа – и то она сервирана на парче, са дугачким интервалом трајања. Не плашите се лета због пада. Пад је ништа спрам лета. То је као она вечита дилема: Да ли  је слобода скупа? Није! Јефтина је у односу на то колико вреди! У мом роману у припреми који сам поменуо, постоји разговор два лика, у којем један алудирајући на тестисе поручује другом: Ако имаш оно – онда ти ја не требам, а  ако немаш оно – онда ти ја не могу помоћи. У том дијалогу који се на крају своди на монолог, долази до можда и горке, у неким сегментима и поражавајуће констатације, да су на овом свету успели – и глупи и паметни, и лепи и ружни, и добри и зли, сви, буквално сви, сем кукавица. Па, ето, будите храбри, довољно храбри. Не лудо храбри, већ онолико колико је потребно да бисте били срећни.

 

Редакција Чудо

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име