Марко Шелић Марчело писац је којем се догодила музика, иако редослед објављивања дела сугерише да се десило обрнуто. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, смер српски језик и књижевност. Живи и ради у Београду.
Писац, песник, музичар коме се музика догодила, али када се осврнеш иза себе, мада је још увек рано за то, шта би Ти рекао, ко је Марчело?
Волим да мислим како у потрази за тим одговором увек треба гледати испред, а не иза себе: док год живимо, још нисмо постали своја коначна верзија. То на страну, никад нисам био нарочити обожавалац те ко си ти у ствари мистике око аутора: као, делују необично, али онда, у обрту који ама баш никад нисмо видели (ехм), испостави се да су то неки потпуни обичњаци, чак помало досадни својим обичлуком. А заправо, обично и необично су категорије које зависе једино од тога с ким у датом тренутку седиш за столом; ако бисмо себе дефинисали својим занимањем, ја се, ето, бавим читањем и писањем. И не мистичарим у вези с тим (смех).
Како настаје једна Твоја песма? Многе Твоје колеге имају неке своје мале ритуале, да ли их и Ти имаш? И да ли, док ствараш текст, имаш у глави како ће звучати музика?
Ако се испијање литара кафе рачуна у ритуал, онда имам, и прилично је пропраћен цигаретама, и дешава се ноћу. Ни ту нема мистике: бирам ноћ само зато што је тиха и мирна, телефони не звоне, људи спавају. То је што се тиче оног ”извршног” дела. Етапе пре тога: прикупљање и одабир идеја, што јасније артикулисање шта се заправо хоће; разговор с коауторима, пријатељима из бенда, о томе шта је замисао – део у коме се, наравно, појави још идеја и могућих решења; када из тога настане основна мелодија – ”ембрион” песме – тек тада прелазим на писање конкретних стихова, како би што боље ”легли” на музику. Укратко: знам шта хоћу од песме пре него што је заправо напишем, разговарам са сарадницима и ”режирамо” песму, композитори праве њену прву музичку скицу и тек тада се бацам на текст (премда најчешће имам понеки стих унапред, али врло мало); потом се бавимо детаљима, све док не стигнемо тамо куд смо пошли и не осетимо да песма ”ради”. Ово појашњава одговор на прво питање: људи воле да мисле како су аутори некакви алхемичари, а мислим да су неупоредиво више – радници. Мање чаробњаштво, а више процес.
Чини се да је поезија у протеклих десетак година доживела своју ренесансу. Шта је по теби утицало на то и има ли поезија, у хиперпродукцији која је захватила друштво, будућност? Поред музике и писања текстова, пишеш и прозу, и чини се да инспирацију не мораш ни да тражиш, већ она долази Теби, кроз стварност. Да ли је тешко сместити нашу стварност, овакву каква јесте, у књигу?
Да, регионална поезија заиста је читана – и та вест више није нова, али је и даље сјајна. Споменух на нашем књижевном дружењу Радмилу Петровић као један од ”заразнијих” примера: врло широка публика препознала је шарм Радиних стихова и њен духовити приступ темама које су, заправо, крцате не баш ведрим истинама. Тим трагом и одговор на твоје питање: да, тешко је, и да, лако је. Јер – нужно је. За оне који се тиме баве, писање је, осим што је дубоко интиман чин, пре свега потреба. Непохода. А што се тиче питања да ли хиперпродукција угрожава будућност било које уметности, па и писане речи: не баш. Више је до тога што отежава избор слабије упућеној публици, остављајући утисак непрегледне шуме. Ко се, међутим, боље загледа, почне да разликује дрвеће.
Шта мислиш, шта је то у Твојим текстовима и књигама што привлачи слушаоце и читаоце и баш „удара“ на њихове емоције?
То је увек питање за публику, не за ауторе. На ауторима је да свој посао раде поштено и из све снаге, и толико. Ако то што раде потом нађе своје саговорнике у публици, свакако је лепо и нема већег комплимента.
Колико се музичар и писац Марчело разликује од „обичног момка“ Марка Шелића?
Ово је опет у фасцикли оне мистике с почетка приче: из неког разлога, људи су склони да верују како између аутора и особе нужно постоји нека тако монументална разлика да је вредна приче. И знамо порекло тога: колико смо пута чули да је неки комичар приватно заправо намћораст, или да је неко жонглер речима на папиру а иначе повучена, ћутљива особа. Али кад се боље размисли, то нису суштинске, то су само појавне разлике.
Једна од честих тема у Твојим песмама и књигама је слобода. Јесмо ли слободни, и шта је по Твом мишљењу слобода?
Па, слобода би требало да је свакоме гарантована, али заправо није никоме. Нажалост, слобода се увек освајала. И увек је имала цену, тражила жртву. Код нас се, приде, слобода лакше одузме него што се врати назад. И то је тако на колективном колико и на индивидуалном плану. Ако ме питаш да ли је моја, наша земља тренутно слободна – не, нимало. Ми смо под домаћом окупацијом.
Ти си неко ко не пристаје да мирно посматра живот, већ се трудиш да у њему активно учествујеш. Једна од тих активности је и регионална емисија „Перспектива“. Каква је наша перспектива, и има ли је Балкан, који изгледа овако како већ изгледа?
Перспективе увек има, само је питање какве. Екипа емисије већ седам година путује по региону од града до града и разговара са средњошколцима и студентима о томе како живе у својим срединама, шта су проблеми, која су могућа решења, те како генерално размишљају о друштвеним темама. Идеја је да се напокон заиста чује њихов глас, јер изгледа да сви причају о младима, али нико не би да их заправо чује и суочи се с оним што имају да кажу. То покушавамо да макар за јоту померимо. Мој главни утисак је да они нису ни приближно тако несвесни и незаинтересовани како то воле да тврде они који не би да их чују. Да, они можда нису заитересовани да помно прате дневну политику, али то не значи да им ствари генерално нису јасне. Отуд није упитна њихова перспектива, него перспектива земље која не чини ништа да их задржи овде и констатно манекенише хуље као пример успешности. Волео бих више од свега да ти сјајни клинци остану овде и окрену земљу наглавачке – дакле, тако да дно падне на дно – али не могу да их кривим ни ако оду.
У представи “Бура” Кокана Младеновића, по мотивима драме Вилијема Шекспира, тумачиш лик Аријела и потписујеш текстове свих сонгова, које си си урадио заједно са својим најближим сарадницима Невеном Глибетић Ненси (глас и вокалне мелодије) и Радетом Склопићем Рејдом (композиције). Колико је то било тешко и да ли Ти се понекад чини да смо сви бродоломници на узбурканом мору?
Мислим да би то свакоме ко није глумац, нити то намерава да постане, био голем изазов. Али наш пријатељ и саборац Кокан био је уверен да је то добра идеја, и пристао сам на експеримент, будући да је реч о једнократном искуству а не о трајном ускакању у туђ терен (смех). Био је то мукотрпан рад, али веома ми се допада Аријел којег смо обликовали. И велика је част удружити креативност с генијалцем какав је Кокан. Ми ту ипак нисмо били бродоломници, јер нас је водила његова чврста визија.
У једном од сонгова, који носи наслов „Онај ко није рекао не“, један стих каже: „Само сам радио свој посао.“ Да ли је то заиста оправдање и може ли се баш све оправдати том реченицом?
Наравно да не, и то цели свет зна још од чувеног суђења Ајхману, који се бранио сличном реченицом. Међутим, ваља имати у виду да се може злочинити не само тако што радиш свој монструозни посао – него и тако што свој иначе частан посао монструозно НЕ радиш. Погледај, на пример, нашу државну тужитељку.
Чини се да је исто и са песмом „Острво мржње“: може ли се зло зауставити и можемо ли ми, као појединци, да утичемо на то да мржња престане?
Читава радња Шекспировог комада одиграва се на једном острву, које Кокан третира као метафору за наше крајеве: слепило мржње и жеђи за осветом штафетно се преноси на нове нараштаје, који тако постају тобоже дужни да туђе криве дрине појме као своје, и нема се куд, јер све друго је ”издаја”. Отуд је решење те невоље врло буквално посао за све нас: не пристајем никада на то да смо сви одговорни за рат, за злочине, не пристајем на то да смо сви одговорни за проблем – али за решавање веома јесмо, јер се тиче свих нас.
Ипак, у „Земљи за вас“, сонгу, кажеш да нада ипак постоји?
Наравно да постоји. То је и у представи место наде, сонг за Миранду и Фердинанда, двоје младих са супротних страна у сукобу. Који не само што се не мрзе, него се воле. У рефрену је стих из ”Краља Лира”: ”…и нека промени се, ил нек нестане све.” Ово је земља за њих. Ово су земље за њих. За све њих. Ако не научимо да живимо једни с другима, живећемо једни против других док се међусобно не истребимо као последње будале које, у ери кад се ратује економски, још витлају моткама и пушкама. Или ће се све променити, или ће све заиста нестати.
А постоји ли шанса да се ми, као народ, генерално поправимо, да постанемо бољи него што јесмо, да поново почнемо да негујемо неке вредности на којима је одрастала наша генерација и које смо запамтили као позитивне и добре?
Не волим две врсте људи: оне који мисле да смо као народ гори од других и оне који пак мисле да смо бољи. Невоља је напросто у томе што смо се, миц по миц, скували као она жаба у шерпи што не примети да се температура рингле постепено пење до кључања, и сад смо ту где јесмо, ту где би био апсолутно сваки народ после неколико погрешних деценија. Али наши људи се моментално приведу реду чим се преселе у било коју уређену земљу, што показује да никаква ”непоправљивост” није посреди. Посреди је одсуство правила у овим нашим земљама, чињеница да су закони само мртво слово на папиру и да у суштини влада једино неписани закон јачег. У таквој атмосфери, оној која приличи дивљини, људи се понашају примерено дивљачки, јер у томе виде једини начин преживљавања. Историја каже да то хрли ка једном од два могућа исхода: ка експлозији која ресетује причу или ка тоталном склизнућу у тоталитарно. ”В за Вендету” или ”1984”.
Како си провео време присилне изолације и да ли је све ово што нам се дешава утицало и на Тебе?
Утицало је на свакога. Добили смо време за себе, али то није било здраво време. Ниси могао, бар ја нисам, да се искључиш из свега и заправо посветиш себи. На то више гледам као на вакуум него као на дане употребљиве за нешто лепо и паметно. А многи су прошли и горе, изгубили посао, изгубили некога ближњег. Баш нимало нисам видео тај период као прилику да седим на некаквој својој планети и бавим се уметношћу. А ако начас оставимо по страни трагичне последице и погледамо само тај аспект ”поради на себи”, видећемо да су људи тобож радећи на себи углавном изашли на једну исту идеју: да почну подкаст. Не може да се дише од подкаста, кад сретнем некога буквално само чекам у ком ће минуту разговора споменути да има подкаст и молим се у себи да ме не позове. Немам, наравно, ништа суштински против те форме, али је стварно у најмању руку досадно кад се људи тако масовно закаче за неки тренд.
Јесу ли друштвене мреже помоћ уметницима у оваквим временима? Јеси ли активан на мрежама и да ли контактираш са публиком?
Јесу помоћ, посебно кад се узме у обзир на шта домаћи медији личе. Мреже су лични медиј који лично уређујеш, ту публика може да нађе све информације о томе где си/кад си и на чему радиш – и зато више нико од јавних личности нема оправдања за саучествовање у општој медијској шалабајзеризацији стварности. Сад је напокон јасно да то раде само они који то воле. И, добро, они који мисле да је пропаст ако те не виде широке масе, да је све друго чист неуспех. Ко тако не мисли, схвата да мреже дају прилику да се кад год пожелиш обратиш онима које твој рад уистину занима, те да можеш да бираш на којем ћеш се масовном медију појавити, а на ком не. Мени то звучи одлично.
И за крај овог разговора, шта би поручио читаоцима нашег портала?
Ево баш ништа, живота ми. Мислим да су људи добрано уморни од тога да им се нешто поручује. Ако не можеш да им поручиш десет ћевапа и туру пића, боље немој ништа. Јер свима су преко главе разни учитељи живљења и инстант-саветници. Људи данас много више жуде за савезницима него за саветницима, а саветника је све више управо зато што је то лакше него бити савезник.
Редакција портала Чудо
