Наш данашњи гост рођен је 1969. године у Београду. У раној младости показује интересовање за електронику и кибернетику, а већ са 18 година региструје самосталну делатност, као своје допунско занимање, и оснива сервис за поправку ТВ, аудио и видео технике. Основао је фирму „Processor Commerce“, издавачку кућу „GSM Public“ и први српски часопис намењен телекомуникацијама – „Мобилни магазин“, а затим и „е магазин“, издање усмерено ка пољу савремених комуникација, дигиталне економије и финансија. Оснивач је прве и јединствене у Србији, образовне и непрофитне ТВ станице Српска научна телевизија, која је у сарадњи са компанијом „United Media“, крајем 2018. године прерасла у регионални канал науке и уметности „Brainz ТV“, чији је директор и главни и одговорни уредник а однедавно и књижевник – Живојин Жика Петровић, аутор романа „До виђења“ и књиге „Нестварно а стварно“ која представља збирку прича из наше прошлости.
Хвала што сте издвојили време за овај интервју.
- Одувек Вас је интересовала наука. као што сам навела у најави, већ са 18. година почели сте да се бавите електроником и кибернетиком? Да ли је то наша будућност и хоће ли по Вашем мишљењу машине моћи да замене људе у многим занимањима?
Ж.П. Ја нисам робот. Ја сам човек и имам природну интелигенцију – оваквим или сличним лозинкама ћемо морати у скоријој будућности да се распознајемо и представљамо једни другима јер се неће знати ко је човек а ко човек-робот. Пре неколико месеци се већ десило да је робот, „напуњен“ вештачком интелигенцијом, написао такву колумну за један познати светски часопис да нико од читалаца, па чак и од стручњака, није могао да предпостави да је то машина урадила већ је уредништво морало да уверава и доказује јавности да су речи, мисли као и изнета осећања у том есеју у потпуности дело „гвожђурије“. У светским научним круговима се већ увелико полемише о одговорности робота, али и о њиховим правима. За све оно што робот учини лоше неком трећем лицу, материјалном добру или сл, одговоран је човек који је направио тог робота, и то је одавно врло јасно дефинисано многим законима и прописима, али сада смо у ери када тај робот самостално ствара новог робота па се оправдано поставља питање ко ће бити одговоран за поступке тог најмлађег, несташног, роботића…
- Када се помене електроника, рачунарство и компјутери, многима је прва асоцијација, заправо – друштвене мреже. Колико су нам данас друштвене мреже, посебно оне попут „Фејсбука“ и „Инстаграма“ важне?
Ж.П. Када се појавио Гугл, и сличне мреже, мислили смо да ће оне бити наши робови, а десило се сасвим нешто супротно. Не само да смо постали заточеници тих система већ су многи људи, на жалост, и зависници од истих, а то је нешто више од опасног. Сви ти савремени алати за „дружење“ свакако да имају одређених позитивних страна и могу да буду врло корисни, али тај праг, односно граница, између правог и виртуелног живота, како се то сада каже, је врло низак, тј. танка. Кликтање нам може донети користи, али за то морате бити посебно обучени, спремни и истренирани, односно морате победити армију најсавременијих психолога и научика из разних области а који се налазе на другој страни банде, и који су своја знања и вештине усресредили само на једну ствар – задржати корисника да што мање умује а што више, чешће и дуже на мрежама да кликће.
- Можемо ли стварни живот заменити бар донекле, виртуелним, посебно у овим данима глобалне пандемије?
Ж.П. „Сила Бога не моли, али Бог силу не воли“, тако да треба бити врло опрезан и не сме се злоупотребљавати ова ситуација изазвана пандемијом па на сваки начин, и све што нам падне на памет, пребацивати из стварног у виртуелно. Свакако да ово све одговара власницима одређених друштвених мрежа на Интернету, горе поменутих савремних алата и појединим инвеститорима који су једва дочекали да откажу пословне просторије и своје запослене врате у њихове домове одакле су их, до скоро, на сваки могући начин извлачили па онда чак и мотивисали да кућама не одлазе тако брзо већ да остану у фирми на дружењу и разним тренинзима, да остану са својом новом „породицом“. У тој свеопштој конфузији и метежу испаде да човек мора да буде робот да би био човек.
- Када већ помињем пандемију, питање које постављам свим мојим гостима је, како проводите ове дане када нам је препоручено да смањимо контакте и дружења, и колико то утиче на Ваш рад и на писање? Пишете ли више?
Ж.П. Од када знам за себе имам неки свој ритам који периодично осцилира, као по амплитуди, час горе – час доле, ред науке па ред забаве, мада је то код мене мало специфично јер се забављам док учим а учим док се забављам, тако да ми ова пандемија још увек није унела шум у тај систем, али ако ме баш питате онда хајде да вам кажем да тренутно, пишем више, али квалитетније.
- Хоћемо ли последице овог вируса, дистанце и смањених контаката тек осетити?
Ж.П. Последице ћемо сигурно осетити, како ко и колико ко, то је питање, али још је сигурније да ћемо све ово врло брзо и да заборавимо као што смо и све до сада што нам се дешавало, посебно оно лоше, у већој или мањој мери потиснули из сећања. Ехо страха је релативно дуговечан али не и вечан.
- Дуго година сте предузетник у области која код нас, тек сада заправо доживљава експанзију? Шта је, по Вашем мишљењу рецепт за успех?
Ж.П. Без обзира на предузетнички стаж, врсту и начин обаваљања неке делатности, већу или мању популарност и присутност на тржишту, основно питање је шта је данас успех? Верујем да ће свако од нас на другачији начин да дефинише ту статусну етикету, тако можда и треба да буде, а оно што ја могу да изнесем из свог осећања и размишљања када је реч о том питању је врло просто – успех је слобода. Тај стваралачки дух, који ме од малена држи и гура напред, дао ми је ширину, дубину, независност, дао ми је слободу у сваком смислу. Предузетнички пут није трњем већ књигама поплочан, те ако се свакодневно по њима усмеравамо, без обзира да ли смо баш талентовани или не, а свакако да је много лакше ако постоји доза генетске предиспозиције за тако нешто, идеално је пола-пола, онда се та стаза неприметно претвара у спиралне степенице. Само предузетник који је свеопште слободан, уместо калкулатора у рукама држи двоглед, те са тог светионика има чист и јасан поглед у хоризонт. Та будућност је у толико светлија, односно слобода већа, колико се вишље по тим лествицама од књига пењемо.
- Наравно свака предузетничка грана мора да се ослони на младе? Да ли смо, као друштво препознали и у довољној мери подржали младе, за науку даровите људе? Имају ли они будућност код нас?
Ж.П. Некада је дванаест предузетника ишло на једног инспектора, а сада дванаест разних инспекција иде на једног предузетника. Предузетништво је кључ дугорочног напретка државе јер за разлику од великих страних инвеститора, који дођу и прођу без трунке емоције, што је у неку руку и нормално јер ово није њихова постојбина, наш предузетник који је рођен овде где су му и сви најмилији, и све своје уложио у неки бизнис, ризикујући много тога, он нема где да оде. Овде је његов дом. Зато морамо јасно дефинисати њихов статус, законе, права и обавезе које имају а не да правила тако често мењамо да ни књиговође више не знају о чему се ради. Правила, каква год она била, морају да буду иста за све предузетнике. Предузетнички капитал тражи сигурност, тишину, стабилност и законодавни континуитет, док о бенефитима и несебичној подршци коју би држава морала приоритетно да усмери ка предузетницима, посебно младим вредним и талентованим људима, не треба посебно да говорим.
- Један од горућих проблема у нашем друштву је, свакако и одлив мозгова. Може ли се одлазак квалитетних, младих људи зауставити и како?
Ж.П. Ту сад постоји више неких траса. Као прво, многи наши генијалци не одлазе у иностранство јурећи за новцем већ их ка тамо вуче страховита, несвакидашња, жеља и воља за даље усавршавање и истраживање у условима који овде на жалост не постоје, а ту мислим посебно на савремене лабораторије, експерименталне научне центре са скоро неограниченим буџетима за разна испитивања и проучавања. Тако нешто не верујем да ћемо моћи у скоријој будућности овде да им обезбедимо. Оно што можемо је да са тим људима правимо и гајимо посебне односе и везе, кроз разне видове сарадњи, те да ту нашу слабост на један другачији начин, користећи њихова знања, креативност и сазнања, као и патриотски дух који сигурно носе од својих предака, преокренемо у заједничку корист. За ону другу групу младих, који одлазе због тамошње боље материјалне егзистенције али и друштвеног статуса, дубоко верујем да бисмо могли да пронађемо решење јер као што неко овде скоро рече, увек у буџету има неки џепић за посебне намене…
- Оснивач сте Српске научне Телевизије, која је касније прерасла у „Brainz TV“. Шта Вам је био циљ и жеља када сте кренули у тај подухват?
Ж.П. Као појединац – активиста, те 2010. године, нисам могао да осмислим ништа паметније што би нашим генијалцима, научницима и уметницима допринело да се макар мало осете значајним, важним и пожељним у овом друштву. Шира јавност, многе од њих никада није имала прилике да упозна, а због успешних дела која су остварили, резултате које су постигли како на домаћем тако и на светском нивоу, не само да заслужују да се о њима прича већ да се само о њима прича. Медијска сцена у Србији је тада била испуњена свим, свачим и свакојаким појавама, те за генијалце, уметнике и врсне научнике није било слободног пиксела. Са друге стране, дружити се са таквим, највреднијим личностима, чинило ми је велико задовољство и уживање, па када се све то, кроз прву и јединствену у Србији научну телевизију преточило у нешто лепо, вредно и корисно за њих онда је то, како наш народ каже, пун погодак.
- Да ли је образовно-научни програм код нас занемарен, и може ли с он вратити на висок ниво који је имао раније, сетимо се „Опстанка“, „Зоотеке“, емисија о историји, екологији, зимског образовног научног програма на Радио Телевизији Београд, који су наше генерације у време зимског распуста са нестрпљењем очекивале?
Ж.П. Телевизијске станице, рачунајући на жалост у неку руку и РТС, препуштене су суровом тржишту и бескомпромисном комерцијалном надметању првенствено за опстанак и евентуални напредак. Та мучна јурњава за рејтингом, при чему се руше сви могући пилони, како културолошки, породични, образовни, тако и морални, духовни и др, и то без трунке неке одговорности, довело је до тога да се ни не помишља на производњу тог предивног програма који је и Вас сада вратио у детињство, вероватно најсрећније доба, програма о коме можемо данас само да маштамо и да га се са емоцијама присећамо. На срећу, наша маштања о културно-образовном програму у телевизији „Brainz TV“, остварила су се захваљујући несебичној помоћи компаније „United Media“ која је пример друштвено одговорне куће јер, данас, одвојити енергију, материјална и техничка средства, знање и искуство, како би један овакав непрофитни пројекат, као што је наш поменути канал науке и уметности, био видљив и гледљив како у Србији тако и широм региона, је стварно – нестварно.
- На Вашој телевизији увек има места за најуспешније младе научнике, ђаке и студенте, имате програм који је веома интересантан и занимљив, да ли сте задовољни реакцијама гледалаца?
Ж.П. Врло смо задовољни и срећни реакцијама гледалаца и то без обзира каквог су карактера. Свакако да нам је пријатније када су ти коментари похвални али ништа мање нису значајни и они другачији јер које год да су, то значи да нас људи гледају, а то је за нас у овом медијски презасићеном простору и животном амбијенту у коме се налазимо где преовлађује политика, забава и сурова комерцијала, ипак, велики успех.
- Како су реаговале колеге са других телевизија када сте покренули овај пројекат?
Ж.П. Велика већина њих је стварно била позитивно настројена и вољна да нам помогне у том подухвату, и то кроз разне видове сарадње, што се са некима и остварило. Нико нас од њих није гледао као конкуренцију, као неке противнике, а једино сам тај осећај имао на најкраћем састанку у мојој тридесетрогодишњој пословној каријери, у кабинету директора РТС одакле сам брже испраћен него што сам примљен. Са њима једино нисмо успели да остваримо било какву сарадњу.
- Иначе, многи не знају да се поред науке бавите и писањем. Ја сам прочитала све три Ваше књиге, и мада је прошло доста између времена настанка, морам да Вас питам зашто је књига „Буди гуру менаџер“ и данас толико читана и актуелна?
Ж.П. Моја прва књига „Буди гуру менаџер“ из 2004. године је у том периоду продата у више од 30.000 примерака, а написао сам је само због тога што сам већ тада, када сам имао скоро двадесет година радног искуства као приватник, приметно да нам у пословном – предузетничком свету не мањка толико ни пара, ни идеја, ни технике, ни било чега другог колико нам је недостајало знања. То је било време сурове транзиције, где су из друштвених фирми људи скоро насилно преусмеравани у предузетнике, самосталце, привреднике, а да притом нити су имали неку обуку, припрему или искуство у том, за њих, новом пословном свету. Поред тога ни остали, тада већ познати предузетници, нису марили за новим сазнањима, савременим пословним филозофијама и размишљањима. Ко што видимо, многе поставке и мисли из те књиге су и данас актуелне, можда чак и актуелније него у време издавања тог штива, те последњих дана се озбиљно носим мишљу да је освежим крој једно ново допуњено издање које би свакако обухватило и најновије методе и системе управљања и пословања, али и изненађења на која морамо да будемо спремни у сваком тренутку.
- Написали сте књигу „Нестварно а стварно“ , која је у ствари посвећена причама из наше прошлости? Шта Вас је инспирисало да напишете ову књигу?
Ж.П. Између осталих, један од мојих хобија је и сакупљање, истраживање и трагање за интересантним догађајима, личностима и дешавањима из наше бурне и богате прошлости. Те истините приче које су тако занимљиве да могу слободно да буду и филмови, објединио сам у едицији под називом „Нестварно, а стварно“, те је та књига коју сте поменули првенац, надам се, у ланцу штива где је већ друго у финалној припреми.
- Словите за изузетног познаваоца личности које су обележиле прошлост, пре свега Београда и отуд и инспирација за књигу „До виђења“. Зашто баш Драга Митрићевић? Шта Вас је привукло да напишете књигу о тој, необичној жени?
Ж.П. Драга Митрићевић је само једна од мојих јунакиња, док остале личности, али и догађаји чекају свој прави тренутак како би угледали светлост дана. Причу о најбогатијој Београђанки која је јануара 1933. године напрасно нестала из своје куће у центру престонице, и за којом је београдска полиција данима трагала уздуж и попреко, писао сам неколико година, односно прикупљао грађу и истраживао је. Нисам уопште журио јер сам у потпуности уживао у том несвакидашњем проникнућу у мистерију која је тих година, као никада до тада, узбуркала јавност. Све што је везано за чудновату Драгу Митрићевић било је толико интересантно да бих сада, ако бих набрајао разлоге који су ме привукли да пишем о њој, морао целу књигу, од почетка до краја, да ваш пренесем.
- Да ли сте очекивали да ће роман „До виђења“ постићи толики успех? Имате ли званични податак, колико је укупно издања било?
Ж.П. Као све што радим у животу, тако и писање – радим искључиво ради свог ужитка и забаве, те никада не размишљам о евентуалном успеху, приходу или некој добити. У послу ми је циљ да муштерија – клијент буде срећан и задовољан, а у хобију ми је жеља да лично будем испуњен и оплемењен, али ако то још донесе и резултате онда је круг у потпуности затворен. Тако да свака рачуница о неком унапред бенефиту или сл, код мене не игра неку посебну улогу па сам можда и због тога само до петог издања бројао, а после сам прекинуо.
- Ваш роман није имао званичну промоцију, није било ни „Сајма“, а ипак, књига је остварила невероватан успех. Обзиром да сте активни на друштвеним мрежама, какве су реакције читалаца?
Ж.П. Књига је четрнаест недеља била прва на топ листи публицистике код Лагуне, а изашла је у сред короне. Необично штиво које је на тај начин, поткрепљено архивским документима, по први пут издато у тој издавачкој кући, привукло је пажњу и заинтересовало не само љубитеље трилера, истинитих прича и историјских дешавања већ колико сам имао увида у анализу и многи други читаоци су је са већом или мањом пажњом прочитали. Иначе, бројне реакције су врло позитивне и интересантне.
- Врло сте свестрана личност, бавите се предузетништвом, телевизијом, књижевношћу, науком, одакле црпите енергију за све? Уморите ли се некада?
Ж.П Играм се. То је основни извор енергије коју помињете.
- И за крај овог више него занимљивог разговора, шта бисте поручили нашим читаоцима?
Ж.П Играјте се!
Редакција ЧУДО
