Редакција Чудо је имала ту част да разговара са Генералним секретаром УКС, госпођом Грозданом Лучић-Лалић.
Гроздана Лучић-Лалић, или како више воли да је зову – Цица, јесте савремени писац поезије и прозе, чувена по својим кратким причама, какве су рецимо оне сабране у њеној књизи ”Кофери пуни превара”.
Цица за себе каже да је рођена у погрешно време у којем је једну половину провела безусловно волећи људе а другу у јуришу на ветрењаче.
Живела је у Сарајеву, Краљеву, Бихаћу, Задру а тренутно живи и ствара у Београду.
Радила је у ратном ваздухопловству изневши на тој позицији два рата и стекавши искрена пријатељства као и знање како се поуздано ”чувају леђа”.
Данас обавља функцију Генералног секретара Удружења књижевника Србије.
Помаже Бог, хвала Вам што сте своје време издвојили за часопис „Чудо“. Као генерални секретар Књижевника Србије како бисте сагледали данашњу ситуацију културе у нашој земљи?
Г.Л.Л: Култура је на маргини, с’ обзиром на то колико се процената издваја за културу све је јасно. Због пандемије се додатна средства Градске управе прошле године нису додељивала. Што значи остало је нешто од Министарства културе, а што је јако мало да би се одржавала у животу једна оваква установа као што је Удружење књижевника, која од 1905. године постоји. И да није било неких добрих људи вероватно бисмо затворили врата.
Ипак, од кад сте Ви дошли на чело УКС-а виде се неке добро промене. Шта је тачно зачин који сте унели у Удружење Књижевника Србије?
Г.Л.Л: Најбитнији човек који је дошао на чело Удружења поред Милована Витезовића је Милош Јанковић, који је налазио начине да ову кућу финансијски одржи. О угледу Милована Витезовића нећу да причам. Он нам је заиста подигао рејтинг, мада смо ми 2019. год добили статус репрезентативног удружења у култури, али очито нема новца за овакве куће.
Реците нам, везано за културну сцену Србије ако можемо тако рећи, колико видите духовност као потребу грађана данас?
Г.Л.Л: Мислим да је духовност основ свега и да онај ко је заборавио тим путем да иде, изгубио себе. Нека то буде и моје субјективно мишљење, али мислим да се идентитет једног народа ствара из духовности. То је мој став. Малопре сте питали за људе који су чинили. Људи заиста раде, волонтерски, овде се одржава живот, организују се трибине, просто покушавамо да покажемо на један примерен начин да постојимо. Форсирамо ћирилично писмо и враћамо се стопама светосавља и до тога УКС заиста држи непрекидно. Имамо Светосавске академије којих се нисмо одрекли, имали услове или не имали. Гледамо да што више укључимо младе људе и ово удружење управо даје ветар у леђа младим људима и то је нешто што се овде променило. Уноси се другачији живот.
Поменули се питање идентитета. Колико видите Српску Православну Цркву као један од битних стожера идентитета Српског народа?
Г.Л.Л: Српска Православна Црква је најбитнија за очување идентитета и духовности. Шта је писање? Потиче од духовности, дар од Бога. Све овде чланове, а има их 1800, сигурно је духовност покренула.
УКС је сада у лепом расположењу према Цркви?
Г.Л.Л: УКС је одувек, (нећемо се враћати у оно неко време комунистичко време и слично), али у последњих десетина година, морам нагласити, УКС редовно обележава своју славу Богородицу Тројеручицу. УКС последње две деценије редовно одржава Светосавску академију, значи да смо ми препознали значај Цркве.
И за крај, која би била Ваша порука читаоцима интернет портала и часописа „Чудо“?
Г.Л.Л: Моја порука би била да наставите како сте кренули. Наравно уз подршку Удружења Књижевника Србије која и јесте и била, захваљујући вама присутна од самог почетка. Ја сам вам захвална што сте укључили Удружење Књижевника Србије у целу ту причу.
