Гордан К. Чампар, наш данашњи гост, аутентична је појава на нашој књижевној сцени. Рођен је у Бијелом Пољу, живи и ствара у Црној Гори, али се глас његових јунака, њихове приче, искрене, отворене, а слојевите и дубоке, баш као и сам живот на овим просторима, чује далеко. Све до Србије. Писао их је да се не забораве, да остане траг о сасвим обичним, а великим људима, који се храбро боре са свим недаћама. До сада је објавио књиге: Прегршт суза и два писма (поезија), С кољена (записи), На кољено (записи), Ето (поезија), Мјесец у маслачку (проза). Аутор је фељтона Сјећање на шехер Сарајево прије грмљавине и Аплауз за легенде. Главни је и одговорни уредник часописа Интервју, новине Затон и портала Одговор.ме.

Поштовани г. Чампар, хвала Вам н времену које сте издвојили за наш интервју.

Г.Ч: Задовољство је моје, прво због пружене могућности,  да велики број Ваших читалаца има прилику прочитати нешто из мог опуса, а и на интересовању да моја маленкост проспе по неки одговор на Ваша занимљива питања.

 

  • У тренутку када смо припремали питања за интервју, Светиславу Басари додељена је по други пут НИН-ова награда за књижевност. Сведоци смо да сваке године, доделу ове некада еминентне награде прате контроверзе. одређени број књижевника повлачи своја дела, једна група српских савремених писаца, њих осамнаест, међу којима и добитници признања, отворено бојкотују НИН-ов конкурс. Какво је Ваше мишљење, као неког ко је дуго већ на књижевној сцени,  о књижевним наградама, о жиријима, уопште, да ли су књижевне награде данас прецењене?

 

Г.Ч: Незахвално питање, али бих прије рекао да су потцијењене него прецијењене, јер самим давањем награде неком ко то није заслужио или нема “тежину” за тако нешто, унижава реноме награде. Мишљења сам да ма како били сујетни, писци имају тај безгрешни осјећај ко је од њих у датом тренутку највише понудио штивом. Тако да су те аномалије на жалост отјерале велики број јако квалитетних ствараоца, са престижних конкурса. Наравно не упуштам се у процјену овогодишњег избора јер немам сазнања о делима која су била у “игри”, него је ово генералнан став и не само за НИН-ову награду, него уопште. Најтежа “хипотека” је када се баци сјенка на регуларност и правичност.

 

  • Када говоримо о књижевним наградама, најчешће се доводи у питање стручност и компетенција жирија? Да ли у жирију заиста седе људи чије је критичко мишљење упитно, и да ли код нас, а под тиме код нас, мислимо на регион, постоји права књижевна критика, и колико је мишљење критике аутору важно?

 

Г.Ч: Жирији се формирају обично произвољно, без учешћа релевантних стручних лица, што свакако умањује вриједност процјене, наравно има фестивала и конкурса који о томе воде рачуна, али генерално, не. А аутор који не држи до критичког осврта на свој рад треба одмах да промијени “спорт”.

 

  • Да се надовежемо на претходно питање. Шта Вам је важније, суд стручне критике или суд читалаца? И колико писцу значи када му читаоци кажу, „Знате, ми смо прочитали Вашу књигу, допада нам се“ или, „Можда сте ово могли другачије“?

 

Г.Ч: Права књижевна критика по мени изумире, сада је чешће “тапшање по рамену”, што свакако умањује вриједност. Тешко је заобићи и једну ноторну чињеницу да је та хиперпродукција велика опасност за стваралаштво, без рецензија, неких минимума елементарне писмености, а камоли осталог што чини једно књижевно ђело,  томе би требало стати на крај. Постоје одређени кругови, затворена друштва гђе се дијеле хвалоспјеви у круг, те се ствара лажна слика, дело се мора  давати јавности на суд уз обавезан коментар људи из струке. Читалац обично даје позитивну импресију о прочитаном, док се дешава да о преправкама  обично бесједе неки “књижевници у покушају”, саплићући се на сваком кораку у појашњењу мисли.

  • Да ли на књижевној сцени постоје кланови, и да ли су ти књижевни кланови можда повезани са неким другим утицајима? Колико је уопште данас књижевност- само књижевност?

 

Г.Ч: Нажалост, књижевност као умјетност, нагризају околности које имају везе са дешавањима, офарнбаним политиком. То сатире ријеч, књижевник мора бити слободоуман, да би његова примјећивања била љековита за друштво. У свакој другој прилици, штета од такве ријечи је ненадокнадива.

 

  • Ви сте поред тога што сте књижевник и дугогодишњи новнар. Колико Вам је искуство из новинарства помогло у писању? Да ли сте у послу проналазили теме које су биле инспиративне да их пренесете у своја дела, или сте се водили и другим мотивима?

 

Г.Ч: Мотива и тема за писање је на претек, сваки минут доноси нешто са собом, а свакако и тај новинарски опус доноси са собом велики број контаката са различитим судбинама, причама, инспирацијом. Али је то ипак само мала нит књижевне форме којом се бавим, фикција то често претвори у другу димензију, па чак и онај који је то преживео, сагласан је,  да је било тако.

 

  • Ово време пандемије нас је све принудило да се затворимо у куће, да постанемо удаљени, да своје активности и хобије пренесемо на друштвене мреже. Колико то утиче на новинара, а колико на писца, и да ли је „карантин“ заиста за писце природно стање? Да ли је утицало на Ваш рад у смислу да пишете и радите више?

 

Г.Ч: Уз све то што је ова пошаст донијела, од страха, до смртних исхода, најближих,  предности тог времена су свакако искористиле породице да буду на окупу и ствараоци из моје бранше да напишу много тога новог или пречитају старе записе и претворе их у штиво. Тако да је она народна “свако зло је за и неко добро”, овдје по хиљадити пут добила потврду.

 

  • Поменули смо друштвене мреже? Да ли сте активни на друштвеним мрежама, и колико су оне успеле да нам у овим временима замене живу реч, дружења, књижевне вечери? Да ли Вас контактирају читаоци? Шта Вас питају?

 

Г.Ч: Тај директни контакт, са читаоцем, не може да замијени ама баш ништа, јер му у очима видиш, да ли је куртоативан или даје истински закључак, на даљину је све другојачије, мада морам признати да и коришћење друштвених мрежа омогућује контакт са неким људима са којим га никако не бих могли имати. Имам често прилику прочитати коментар у односу мог литералног изражаја, још чешће добити директно поруку у којој се даје суд о томе што радим, то свакако даје подстрек. Неријетко читаоци себе препознају у некој од прича, толико, да кажу, да сам то писао умјесто њих. А и јесте тако, јер се моје приче крчкају у овом балканском котлу, па ту има доста тога сличног.

  • Пишући о својим јунацима, одлучили сте да пишете и о коренима, традицији, да се вратите неким вредностима које су помало заборављене и изгубљене? Можемо ли оживети те вредности, и вратити им сe?

 

Г.Ч: Није то тако давно било, када се све вредновало на други начин, издешавало се много тога преурбаног, велика количина штурих сазнања су највећа опасност по друштво, у односу на то се доносе погрешне предпоставке а онда можете замислити какав је на крају закључак, погубан. Ја живим у нади да је велики број људи спасио себе од тог утицаја па ће уз њхову помоћ и залутале “овце” наћи своје “стадо”. 

 

  • Теме о којима сте писали у својим делима, различите су. Писали сте о шехер Сарајеву, кроз Вашу поезију одјекује бунт и протест против неправде који Вас је водио, о судбинама Ваших Бјелопољаца, о Затону,  који Вам је у срцу? Где налазите инспирацију, и да ли постоји нека тема о којој желите да пишете а још увек нисте?

 

Г.Ч: Сарајеву најбоље пристаје тај опис “шехер”, морао сам написати та сјећања, на ту калдрму посебног шмека, на људе које сам сретао и којих се још увијек радо сјетим, нажалост велики број њих није међу живима, мислим физички, јер већина од њих неће никада умријети. Да има правде ми неби ни писали пјесме, бавили би се звиждуком. А Бијело Поље и Затон су посебна прича, нигсдје тако не миришу зоре и ријеке љепше не шапућу, вјерујте ми.

 

  • Очевидно је да је читав простор западног Балкана утонуо у летаргију, да нас је захватило неко мртвило, попут оног Домановићевог, у „Мртвом мору“. Може ли се то „Мртво море“ усталасати, оживети?

 

Г.Ч: Једини лијек за ту како рекосте летаргију је, тај пјеснички немир, то неслагање са околностима које спутавају слободу, исказ. Све тихе револуције су биле у рукама пјесника, па ће тако бити и овог пута. Море је мртво зато што има превише соли, а друштво зато што има много “погани”. 

 

  • И за крај овог разговора, питамо Вас оно што питамо све наше госте, коју бисте поруку послали својим читаоцима?

 

Г.Ч: Увијек имати снове, па макар и нереалне, без њих је тешко скивати дане, а камоли године, живот. И љубав, љубав је лијек за који није потребан рецепт.

 

Редакција Чудо

2 KOMENTARA

  1. Prava pitanja i izvanredni odgovori koji na najbolji način krakterišu ne samo stvaralaštvo samog književnika, već i stvaralaštvo i književnu kritiku na širim prostorima.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име