ЧУДО интервју – глумица Весна Станковић: Волите, што више, одмах, дајте све, без калкулација. Само знање и љубав се дељењем умножавају.

Наша данашња гошћа је глумица која је својим аутентичним изразом, обележила монодраму, и представила је у новом светлу. Трострука је добитница награде на фестивалу монодраме, оживела је ликове који су из народа, јаке, стабилне и чврсте, какве су биле Милунка Савић, хероина Великог рата и Лина, из истоимене представе, „Лина од камена тврђа“ – Весна Станковић. Весна Станковић је рођена 26. марта 1972. године у Медвеђици. Са десет година се са породицом сели у Петровац на Млави где завршава средњу школу, и започиње прве глумачке кораке у градском позоришту. После средње школе уписује Правни факултет у Београду, да би после треће године студија права уписала Факултет драмских уметности у Београду у класи проф. Владимира Јевтовића. Била је асистент на Академији уметности Ружици Сокић на катедри за глуму. Са др Милованом Здравковићем основала је позоришну трупу Балкан Нови Покрет где је била аутор бројних представа као што су „Сан о Балкану“, „Вилинско коло“, „Месечеве кћери“, „Човек од земље“, „Биће од светлости“, „Магија заветног дрвета“, „Мума падури“, али и „Метар и по до Цезара“, „Петнаеста жртва“, „Жикина династија“ и „Лина од камена тврђа“, „Лујза Мишић“, „Цимет и ванила“, „Милунка“, „Уби ме курје око“, „Добри човек“, „Сокин и босина“. За монодраму „Лина од камена тврђа“ Јована Д. Петровића добија две златне колајне на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну, награду за најбољу женску улогу у Источном Сарајеву и награду за најбољу глумицу фестивала у Корчи. За монодраму „Милунка“ добија поново златну колајну за најбољу представу фестивала у избору публике. На телевизије је остварила низ улога у документарним и играним формама, а на радију добија годишњу награду за најбољу глумицу у сезони. Добитница је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за допринос у култури. Са позоришном трупом и театром „Балкан Нови Покрет“ учествовала је на бројним међународним фестивалима где добије значајне награде и похвале: Лондон, Единбург, Албанија, Турска, Бугарска, Молдавија…Такође њене представе су радо виђене на сценама Србије, Хрватске, Македоније, Словеније , БиХ, Црне Горе,Италије, Мађарске, Аустрије, Немачке, Швајцарске, Шведске, Исланда, Француске, Румуније Русије,Дубаија, Канаде, САД, Аустралије. Бави се писањем, режијом и едукацијом.

• Ви сте аутор сценарија за монодраму „Милунка Савић“ о нашој највећој хероини Великог рата. Колико је било тешко и колики је био изазов написати и одиграти представу о животу ове фасцинантне жене?

В.С. Није био проблем написати, проблем је био шта одабрати да се у представи исприча, а шта одбацити као мање важно. О њој иначе има много материјала, њен живот је био изузетан, седам година у рату, десетак медаља за храброст, а после је отхранила  више од тридесеторо туђе деце, без помоћи државе, радећи два посла дневно. Кад сам написала, представа је трајала пет сати, плакала сам док сам бирала делове, које морам д аизбацим. много су ми значили и разговори са њеним унуцима, који су је добро познавали. Такође сам имала страх од себе, д али ја имам довољно енергије да на сцени прикажем такву жену, али сам послушала њен савет људима, да је страх у реду, плаши се, али иди даље.

• Да ли је било тешко уживети се у лик наше хероине, оживети је и представити публици њен необични животни пут, од девојчице која да би заштитила брата одлази у рат, до вишеструко одликоване хероине, па затим жене која се намучила заборављена и остављена да у беди и сиромаштву подиже своју породицу?

В.С. Мени није тешко. Причала сам њену причу више од двеста пута. Добро сам је  упознала, само замислим шта би она и како говорила да се наједном појави пред нама и почнем. после иде само.

• Да ли ова представа руши предрасуде о женама које су доказале да су подједнако способне и да буду ратнице и да буду мајке, и да држе пушку, и да буду посвећене кући и породици?

В.С. Апсолутно. Али Милунка није једина жена борац. Нажалост, усред бројних ратова,  многе жене су се одважиле да крену на прве линије фронта. Иначе мислим да жене нису лимитиране својим полом, те границе углавном саме себи постављамо.

• За монодраму „Лина од камена тврђа“ добили сте две златне колајне, и ова монодрама у гледаоцима изазива дубоке емоције, посебно у женама које су представу гледале. Каква је заправо Лина?

В.С. Лина је моја земљакиња, рођена  јеу селу крај Петровца на Млави, а у Петровцу јој се налази и гроб, крај кога повремено пролазим. Она је имала другачију храброст од Милунке. Милунка је узела пушку и отишла на фронт, Лина је остала на свом огњишту да чека сина из рата, да сахрањује најближе, да се у великој немаштини бори да прехрани децу. Њена снага је другачије врсте. Ако је Милункин мото – Бори се!, Линин је – Издржи!

• Могу ли се поредити рецимо, Лина и Петрија? Јесу ли оне имало сличне? Јесу ли обе можда, симбол и порука млађим генерацијама да не забораве своје прабаке, баке, мајке, уопште, своје преткиње?

В.С. Лина и Петрија су сличне само по томе што долазе из истог друштвеног миљеа. Лина је много комплекснији лик, вероватно зато што је Петрија измаштан, а Лина је била од крви и меса, па је њену животну причу њен унук у роману описао. Лина је животно интелигентнија, мудрија и поетичнија.

• Тумачили сте лик једне жене, која је себе у потуности дала свом супругу, породици, и без роптања, сама подизала децу и бринула о њима, остајући храбра, чврста и непоколебљива – лик Лујзе Мишић, супруге нашег прослављеног војводе Мишића. Има ли данас жена, које би пристале да живе у сенци својих мушкараца, али, да ипак остану своје и никако не буду њихова сенка?

Лујза није била Живојинова сенка. Она је била његова половина, његова снага, понекад једини разлог да не потоне пред недаћама живота. Живот су делили у потпуности, корачали једно поред другог до краја живота, усклађени, као једно биће. Кад се две половине сусретну и споје, ма у ком веку и друштвеним околностима, они живе као једно цело. Сигурна сам да и данас има тако великих љубави. И да, не верујем у срећу ако не постоји партнерски однос, него је неко потчињен.

• Лик секретарице само наизглед строгог комунистичког официра, који сте написали и режирали у представи „Уби ме курје око“, и коју је публика одмах заволела, је, када би се посматрало површно, врцав, ведар и помало плитак, али, ако се загребе испод површине, у питању је још један снажан женски лик, који на мушкарце делује из сенке. Колико жене могу заиста да утичу на мушкарце, и да ли тај принцип „владара из сенке“ може да промени свог човека на боље?

В.С. Мира из представе „Уби ме курје око“ није нимало наивна глупачица. прилично је социјално интелигентна и свесна себе. њена средства да додје до циља су типично женска – манипулација и шарм.

• Да ли је по Вашем мишљењу женама данас лакше, када се сагледају животи ликова које сте тумачили?

В.С. Свакако је живот лакши женама у овом времену, али је и мушкарцима лакши. Уз све техничка и медицинска достигнућа, свима је живот лакши.

• Евидентно је да су се жене данас промениле, да су чвршће, снажније, али су и подложније критици, да су потпале под утицај феминизма, да су преузеле доминантну улогу у друштву? Има ли истине у томе?

В.С. У нашем друштву су жене на прилично доброј позицији, али далеко од тога да су изједначене са мушкарцима и  још даље од тога да су постале доминантне. Сматрам да није добар однос кад је једна страна доминантна, верујем да само једнакост доноси потпуну срећу.

• Бавите се педагогијом, радите са младима, какве су данашње генерације, разликују ли се од наших, и чија је то одговорност, родитеља, друштва у целини?

В.С. Деца су свуда на свету и у сваком времену иста,  радознала, слободна, мангупаста, забавна, бистра… Не слажем се са констатацијама д аникад ниј ебило горе, да су ове генерације изгубљене… разлика је само што они живе у већем благостању, па их је теже подмитити и фасцинирати. а  и то је добро.

Ви пуно радите, често путујете, одлазите на гостовања и широм земље и у иностранство, какве утиске носите? Јесу ли људи, а посебно жене, спремни да се суоче са ликовима које глумите, и да у њима као у огледалу, виде и препознају себе?

• В.С. Имала сам среће да наступам широм света, од Аустралије, преко Европе, до Америке и Канаде. Стизала сам до неких веома егзотичних места, попут Исланда и Албаније, али и до забитих села по срцу Шумадије и Хомоља. Публика је свуда дивна. Ако имаш праву причу, не штедиш емоције и не лажеш и фолираш публику, срца се свуда подједнако отварају и женска и мушка, ма где се налазили и ма ког образовног нивоа били.

• Обзиром да сте и сценариста, и да пишете текстове, колико у женама које глумите има Вас, и има ли неких аутобиографских елемената у Вашим ликовима?

В.С. У представама „Милунка“ и „Лина од камена тврђа“ нема простора за моје приче. Оне су постојале, живеле, бориле се својим средствима и није ми падало на ум да умеђем и неке сопствене мисли. За тако нешто има доста простора у неким мојим другим представама. У кабаретској представи „Цимет и ванила“ причам разне сопствене анегдоте из живота, али и из живота многих жена које познајем.

• Какви су Вам планови за даље, и да ли можемо очекивати још неку причу о некој од жена које су својим животима обележиле једно време, народ и историју? Да ли имате жељу да оживите још неку од славних жена?

В.С. Прошле године ми је изашла представа „Љубавни времеплов 1“, а пре неколико недеља „Љубавни времеплов 2“. обе представе су кабаретске форме и са својим партнерима, (у првој је владимир Прерадовић Лорд, а у другој Милица Јанкетић), приповедамо приче о великим љубавима значајних Срба, од Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Бранка Радичевића, Алексе Шантића, Милутина Миланковића, Диса, Јована Дучића, па све до Милене Дравић и Драгана Николића, те Мише Јанкетића. Пуно се пева, смеје, плаче, слушају дивни стихови… то је један од мојих најзначајнијих пројеката. и да, једног дана ћу направити још једну монодраму, о великој жени, Српкињи. Али тек за неку годину.

• И за крај овог разговора, каква би била Ваша порука за наше читаоце?

В.С.  Милунка би рекла – Само знање и образовање може Србе и Србију спасити, зато учите и помозите другима да се школују. Лина би рекла – На свету најтврђи је камен, од камена тврђи је само човек, зато знајте да ћете све издржати. Ја бих уз ово само додала – Волите, што више, одмах, дајте све, без калкулација. Само знање и љубав се дељењем умножавају.

 Интервју за Чудо водила : Јелена Недељковић