Борис Лијешевић је рођен у Београду, одрастао у Будви, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Дипломирао режију на Академији уметности у Новом Саду, где данас води класу глуме. Троструки стипендиста Гете института у Београду.
2005. учествовао на скупу Форум Јунгер Бухенангехоеригер у оквиру фестивала Тхеатертреффен у Берлину.
Сарадник Загребачког глумачког студија у ком се бави Стразберговом методом.
Прве године професионалне каријере обележавају сарадње са младом и средњом генерацијом српских драматичара из којих настају представе: Београд Лондон (Федор Шили), Драги тата (Миња Богавац), Зверињак (Душан Спасојевић), Пројекција (Милош Јаковљевић).
Режира комаде савремених регионалних и европских аутора: Присуство (Дејвид Харовер), Осврни се у гневу (Јохн Осборне), Осећај браде (Ксенија Драгунска), Белла фигура (Јасмина Реза), Пијани (Иван Вирипајев)…
Ауторски пројекти настали снимањем тематских разговора с анонимним саговорницима који откривају своја аутентична искуства: Чекаоница, Плодни дани, Поводом Галеба, Очеви су град(или), Пети парк. Пројекат настао из импровизација у процесу рада: Чувари твог поштења.
Рад на тексту, односно дуготрајни рад с писцем на материјалу, последњих година обележава његове процесе и чини основу рада у пробној дворани и на позорници, као што су представе по комадима Игора Штикса: Елијахова столица, Брашно у венама, Зрењанин; Федора Шилија: Чаробњак, Ноћна стража; Дамира Каракаша: Блуе моон. Представе према драматизацијама романа: Елијахова столица Игора Штикса, Јаре у млеку Јурија Пољакова, Мирни дани у миxинг парту Ерленда Лоеа, Употреба човека Александра Тишме, Мир на Итаки Шандора Мараија.
Награде: Стеријине награде, награде сарајевског магазина Дани – Храбри нови свет, „Мира Траиловић“, „Љубомир Муци Драшкић“, „Бојан Ступица“, „Анђелко Штимац“, „Петар Кочић“, Ардалион, Искра културе, награде за режију фестивала: Барски љетопис, Тврђава театар у Чортановцима, те годишње награде: Атељеа 212, Српског народног позоришта и Југословенског драмског позоришта.
Борис Лијешевић један је од најактивнијих редитеља на екс-југословенском простору. Режирао је класику, савремене драмске текстове, али и документарне представе у Србији, Црној Гори, Босни, Хрватској…
Редакција Чудо је имала ту привилегију да за себе и Вас разговара са овим човеком.
Помаже Бог. Хвала Вам што сте издвојили своје време за Чудо.
Б.Л. Бог Вам помогао Велико ми је задовољство и част.
Важите за једног од најангажованијих позоришних редитеља у Србији. Шта заправо својим радом покушавате изразити?
Б.Л. Прије свега Љубав према добром позоришту према литератури али и према човјеку. Волим кад у ономе сто читам или радим препознам човјека. У нашем раду циљ је увијек исти – стићи до човјека, до онога сто је цовјек са свим слабостима, заблудама, стремљењима…
Кад нешто дубоко говори о човјеку и задире у тајне постојања и живота, у односе човјека и Бога, када радим неки такав комад осјецам како кроз њега узрастам. То су основни, базични комади који су презивјели вјекове: Фауст, Хамлет, Дон Жуан, Дон Кихот, Мајка Храброст, Чекајући Годоа, Злочин и казна, Рат и мир. Ти писци су дубоко посматрали живот и разумијевали га. Своје писање су доживљавали веома озбиљно. Покушавам да у сваком комаду који радим пронађем и истакнем хришћански поглед на свијет и живот. Готово сваки комад то носи макар у једном парчету, једној реченици. Представа “Чекаоница” (Атеље212) је завршавала репликом “сви људи ваљају” а представа “Пијани” објавом “смрти нема”; представа као молитва. Позорисна представа као и све у животу Хришћанина може да буде служење Богу. У Русији је прије неколико година била представа о животу св. Ксеније петроградске и то у једном од најзнацајнијих позориста у Александријском театру у Петрограду.
Да ли постоји смисао у негацији туђег смисла?
Б.Л. Пјер Безухов у Рату и миру каже да је раније тражио сврху а онда се увјерио да сврха не постоји кад је нашао вјеру. Не могу да говорим о негацији туђег смисла али на Балкану је често негирање туђих избора или туђих ставова па самим тим и туђе слободе. Јеротић је једном приликом рекао како је код нас патријархат побиједио Хришћанство. Дубоко се слажем са његовим закључком.
Шта Вам највише смета на позоришној али и народној сцени?
Б.Л. На позоришној сцени ми сметају утабане стазе којим се наше позористе креће. Креативност поциње кад се крене у непознато. Кад не знаш гдје ћеш стићи. А наше школе уче супротно. Да прво треба утабати стазу и онда прећи пут; до детаља направити све могуце планове. Као да се нема повјерења у умјетност у креативност у стваралаштво. Пробе буду заробљене неплодним идејама. Нема живог сусрета глумца и редитеља. Нека позоришна схоластика која чини да добар дио представа изгледа као да су направљене средином прошлог вијека. Робујемо прошлости и претходницима. Као да морамо да се држимо позориста којег су се држали Мата Милосевиц, Беловић и они који су утемељили нашу редитељску и глумачку школу. Тако никада не би настало ништа ново. Не узима се у обзир групна динамика из које настаје представа. Позорисни процес не смије да буде спровођење унапред смисљених идеја. То је креативни чин који почива на спонтаности.
Ми немамо слободу. Не знамо да је освојимо. Тражимо правила у позоришту. И поступа се по њима. И настаје досадно позористе. Искљуцује се креативност. Слобода. Школа се мора одбацити и пригрлити креативност. Мој пријатељ је давно радио МИиизов комад и звао га је да га пита нешто у вези са тим. Михиз му је одговорио “немој да тумачиш мене, тумачи ти себе.”
Да ли постоје ”мали” и ”велики” људи или је то само наратив у који пошто-пото желе да укалупе све?
Б.Л. Та фраза доста говори о нама. Често сам слушао да моје представе говоре о малим људима. И да је Чехов писао о малим људима. Зато сто није писао о аристократама као нпр. Толстој. Тај који дијели људе на мале и велике, заправо себе сврстава у мале људе. Тиме потврђује да на жалост ипак постоје мали људи. Веома ме занима који су онда велики људи? Посланици у скупстини? Власници јахти? Инвеститори? Зашто су они велики и ста их чини великима? Богатство и моћ.
Мислим да ова мисао говори о једном сиромашком менталитету, вијековима тлаченом, угњетаваном, неразвијеном, инфериорном, вјечито угроженом. Ја ипак не пристајем на ту подјелу. И многи здраво мислећи људи не би то узели за озбиљно.
Након свега реченог, какав је одговор и решење Православље гледе свега што сте поменули?
Б.Л. Православље, односно Хишћанство, јесте почетак свега. А надам се да ће бити и крај. И то је одговор. Хришћански живот је прилично једноставан, рекао бих. Нема великих недоумица. Свима нам је исти циљ и знамо како се до њега стиже.
Ви сте Литургијски хришћанин. Како то спајате са својим послом? Да ли је ту Ваша инспирација, кочница, опомена или… Шта та реалност заправо значи за Вас?
Б.Л. То прије свега упућује на потрагу за истином. И осјећање да комад који радим може да некоме помогне, некога упути Богу. Свега ту има. И инспирације, путоказа, потврде, али и кочница. И све је то добро. Нарочито ми је искуство Хришћанина помогло да признам себи своје проблеме. Да исповједам своје недоумице и поразе те да будем начисто са њима.
Да их не скривам, не бјежим од њих. Јер ако их скривам, поново ћу упасти у исту замку. “Хвалите се својим слабостима” та ми је реченица апостола Павла значила.
За крај, која би била Ваша порука читаоцима Чуда?
Б.Л. Христос Васкрсе
Хвала Вам што сте се осврнули на наша питања и недоумице.
Б.Л. Хвала и вама. Живјела питања и недоумице. И желим нам свима да у миру и спокоју и молитвено дођемо до краја великог поста и у смирењу дочекамо Васкрсење Христово.
