ЧУДО: Ништа, овај, крећемо… „Герила бар“, Нови Сад…који данас…Да, 8. Октобар 2021. Године. Бане..Бранко Бојовић, Бане Саншајн говори за „Чудо“. Ћао, Бане…

Уредник „ЧУДА“ Давор и Бане Саншајн

БАНЕ САНШАЈН: Ћао, ћао.

„Чудо“: Да кренемо од овог тренутка – На чему тренутно ради „Саншајн“ и колико си задовољан?…Добра ствар (у позадини креће „Немам ти кад“ од „Who See“)…Колико си задовољан овом поставом бенда?

БАНЕ САНШАЈН: Шта радимо и кол’ко сам задовољан тиме што радимо, то?

„ЧУДО“: Да, да, да…

БАНЕ САНШАЈН: Па, у принципу, ја, оно, гледам да имамо што више концерата. Фурамо концерте, доста смо свирали по фестивалима и ево сад настављамо по клубовима, а опет, са друге стране, баш сад размишљамо о две песме, за коју да радимо спот. Јбг, то се споро ради, али ја би био сретан кад би то изашло крајем фебруара, почетком марта месеца. Да избацимо нови сингл…Ја сам, у принципу, хтео да то иде много брже, али због короне све иде много спорије. И, онда, овај…Але, ето, опет је ова песма „Да ли сам“ направила један добар знак да се бенд вратио на сцену, а то потврђују позиви по клубовима и по фестивалима…

„ЧУДО“: Брутална је ствар. Мени је прва асоцијација кад сам је чуо био „’Омбре“. Значи, кад је кренула…(смех)

БАНЕ САНШАЈН: Да, некоме на „’Омбре“, некоме на „Четник, усташа, партизан“, али, у принципу, ми смо „Саншајн“. То је та енергија и мени је у циљу да прво повратимо стару публику, а имамо пар, да кажем, полуексперименталних момената, али, као, зато и постоји албум. Ти ако генерално погледаш, сваки наш албум је шаренолик. Јако. И, онда…Можда је то пројекција нас самих, мене самог. Много сам шарен, брате! (смех обострани)

„ЧУДО“: Добро, ајмо сад скроз назад…Кол’ко се ја сећам, а мислим да се добро сећам, кад си причао о твојој љубави ка репу спомињао си боравак у САД, „Niggers with attitude“ концерт и да си се ту први пут суочио са…Ако су „Niggers with attitude“ били, ал ја мислим да се добро сећам…

БАНЕ САНШАЈН: NWA, да…

„ЧУДО“: NWA, да…И да си ту први пут видео шта, у ставри, реп јесте и кол’ку хистерију може да направи. Јел’ то тако било?

БАНЕ САНШАЈН: То је био први концерт, да, који је мене одушевио у односу на остале концерте. Ааа…Ја сам тамо отишао школске 87/88-е, ал сам ја још од првих филмова брејкденс већ дуд’о, поред панк музике…Тад се то звало брејкденс музика, па је 86-е кренула да се зове реп. Ја, буквално, пре Америке знао сам за LL Cool J, Beastie Boys, Pet Boys, Run DMC…То су била четири бенда, да би тек кад сам отишао тамо провалио да постоји лудница…

„ЧУДО“: Кренуло да пљушти…

БАНЕ САНШАЈН: Да. Тако да сам, оно, кажем, реп слушао и пре тога, али кад сам био на NWA и…Добро, после и на осталим концертима и Houdini и LL Cool J, али NWA ми оставио најјачи утисак те, како бих рекао…Хаоса на бини који преносе на публику и, уопште, пошто сам ја био у публици, знаш…Одједанпут…Ја  не могу да ти објасним кол’ко је то другачије понашање црнаца. Јер сам био један од ретких белаца. Била ми фрка, оно, ‘наш…

„ЧУДО“: Ниси имао проблема никаквих, ниси?

БАНЕ САНШАЈН: Не. Није ме нико дирао, али ми није било свеједно, брате, јер сам…Знаш… Не видим ниједног белца, брате, разумеш?

„ЧУДО“: Много си бео, брате…(смех)

БАНЕ САНШАЈН: Да, брате (смех). И, знаш, на овима се сви оно… гегају се, дају му хедбенгинг и све то, али на NWA сви скачу, лудница, хаос, знаш…Тад сам био оно, брате…Кол’ко ми била фрка, толко ми било и…најјачи утисак остављен.

„ЧУДО“: Добро…Значи, добро, ту је почело…Ви сте направили име деведесетих. То је по твом повратку из САД. Како сад, ево…Пази, 30 година је прошло, скоро. Како сад гледаш на деведесете?

БАНЕ САНШАЈН: Сетно, брате, сетно!

(смех од срца обострани)

„ЧУДО“: Не, ај без шале, свега ти…

БАНЕ САНШАЈН: Па, брате, оно…

„ЧУДО“: Има читава хистерија. Кад видиш, рецимо, на сплавовима, оно, као, журке „Волим деведесете“, пушта се…Ал не пуштате се ви, пушта се…Не знам…Доктор Иги или не знам већ ни ја шта све не…Како ти то изгледа? Јел ти то ок? Шта?

БАНЕ САНШАЈН: Знаш шта…Не излазим по сплавовима одавно. Матор сам човек. Тако да нисам упућен шта се пушта, овај, ни шта је актуелно по сплавовима, али мени је…Деведесете су ми, оно, једно најлепше доба живота и пре „Саншајна“ и после са „Саншајном“ тако да…Није ми требало да избацим албум, па да ми крене да ми буде добро, него већ и пре тога ми било…Иако је био рат, са друге стране, фрка и то је био мало бедак…

„ЧУДО“: Па, на то сам мислио…Немају клинци данашњи слику како то…

БАНЕ САНШАЈН: Да, има ту доста…Мимохода…Јер, у том неком…Али, види о чему се ради, тебра…У том најгорем времену рата, ми смо супер пролазили. Кад је било бомбардовање, ми нисмо јебовали ту шизелу и смирелу…Знаш оно, „узбуна“ и „крај узбуне“. Ми смо само свирали, брате. Тако да, овај, знаш…Ја..Ја сам тад живео онако како живе рокери. Немаш појма, знаш…Легнем у 11 преподне, пробудим се у осам увече…Или, некад контра. Пробудим се у пет, не знам шта ћу…Онда изађем, трчим поред Саве. Комшије, као, „гледај га, овај младић како се буди рано ујутру…“ Знаш…

„ЧУДО“: …спреман је за рат…(смех)

БАНЕ САНШАЈН:…а ја не могу…Немам компас, брате, разумеш оно…(смех) Али, увек сам волео да пратим спорт. Одрастао сам на рвању и фудбалу и без обзира на било које шарене приче које неке јесу тачне, неке нису – спорт је увек био ту да ме извуче. Да чисти токсине, да уђем три четири месеца само у теретану или, ако није то, само да радим кући вежбе и да трчим поред Саве и тако…

„ЧУДО“: Е, ајмо на токсине…Реп је, значи, музика стварног живота, музика улице. Ту нема лажи, нема преваре. То је то. Нема фолирања, нема ничег…Некако логичан наследник панка и тако је и било и сам си споменуо да си у то време слушао панкере и то се и осећало у музици „Саншајна“ и осећа и дан данас. Значи, сви ти утицаји, све је то ту. Елем…Једна од ваших култних ствари, да кажемо, је „Кокане“ коју сте снимили са „Плејбојима“…Јел’то беше за „До коске“ снимљено или тако нешто?

БАНЕ САНШАЈН: Јесте, за филм „До коске“.

„ЧУДО“: Да, да, да…Е, добро. Рецимо, кад би данас имао – теоретски – ћерку или сина од 20, 25 година…Шта би им рекао о наркотицима?

БАНЕ САНШАЈН: Па, да. То јесте дискутабилно, али рекао би истину, а то је да је у тој песми описан лик Тони Монтана из филма „Scarface“. То је Тони Монтано из „Скарфејс“. Значи:“имам много пара, имам много кола“, главни лерди и то је то. Нигде ту није написано – иако то јесте и конзумирао – али нигде ту нема, као, да тај човек прича да конзумира гудру, него више као неки краљ где је више, оно, изнад власти. Ето, тај фазон. Не знам шта друго да им кажем, сем да беже од тога, јер…Знаш оно…Гледаш Витни Хјустон, брате, ћерка јој оверила, знаш…Лери Фишбурн, не знам дал’ му је исто тако оверила ћерка…Јбг, оно…У свету музике то уме да постоји у различитим варијантама, али, овај…Сад, јбг, кол’ко си дубоко загазио у срање, разумеш? Али, овај…Мени „зелено“ није…То ми природа. За ту немам…Знаш…

„ЧУДО“: (смех) Па, јасно…

У ТОМ МОМЕНТУ, КОНОБАРИЦА ПРЕКИДА ИНТЕРВЈУ ДА БИ ЗА СТО СЕЛИ ГОСТИ КОЈИ СУ РЕЗЕРВИСАЛИ БАШ ТАЈ СТО ЗА КОЈИМ РАДИМО ИНТЕРВЈУ

БАНЕ САНШАЈН (конобарици) : Добро, опуштено, сад ћемо…

„ЧУДО“: Шта она хоће?

БАНЕ САНШАЈН: Па, као, има резревација за сто…

„ЧУДО“(зачуђено): А, дааа…

БАНЕ САНШАЈН: Ништа, само би рекао да је то опис Тонија Монтана, филма „Скарфејс“ и то је то, ништа друго.

„ЧУДО“: Добро. Ајмо даље, дакле. Овако каже…Онда, опет, друга крајност. Људи који вас не капирају. Стандардне те замерке. „Популаризујете насиље“. Ово је била, рецимо, жвака „популаризујете употребу наркотика“. „Популаризујете насиље“. Типа…„Иза хоризонта“…

БАНЕ САНШАЈН: Знаш како, на свету…

„ЧУДО“: Не разумеју људи уметност…

БАНЕ САНШАЈН: Не, наравно, није само уметност, него ти, генерално, имаш површне људе и људе који слушају. Имаш људе који чују себе, а не чују друге, а имаш и друге који чују друге…

(Конобарица нас опет опомиње да устанемо.)

БАНЕ САНШАЈН: Ајмо код мене за сто…

  • КРАЈ ПРВОГ ЧИНА

„ЧУДО“: Ништа, идемо даље…Бука нам је мало овде и конобарица нас је подигла да гости седну, јбг, шта да радимо. Стали смо код насиља, да, и код те приче…

БАНЕ САНШАЈН: Добро, значи, рекао сам да увек…То нема везе. Значи, имаш површне људе и имаш људе који…Који слушају. Као што имаш људе који воле да чују само оно што они желе да чују, а имаш људе који слушају, па чују. Ја „блоковски“ то кажем: имаш људе који имају инпут и аутпут, а неко само инпут или само аутпут. Разумеш?

„ЧУДО“: Па, да…

БАНЕ САНШАЈН: То су површни људи и не треба им замерити, разумеш? Кад су „површни“, то чак не мора да буде ни неко спуштање да су то глупи људи, него једноставно површно доносе закључке и самим тим и криве закључке, а колико за нашу музику, толико и за њихов живот, генерално и уопште. Јер ти кад доносиш површно закључке ти се ниси довољно удубио у тему. Значи, оно…Боље размисли о било чему да би боље прошао.

„ЧУДО“: Да…Ај да пробамо да се мало убрзамо, почеће вам концерт. Али, добро…Ајде овако…Један занимљив детаљ из твог живота за који људи мало знају. Ја мислим да сад може на миру да се прича о томе…Овај…Дружио си се са Радованом Караџићем не знајући да је то он. Верјући да је то доктор Дабић. Како се то десило и како су изгледали ти сусрети?

БАНЕ САНШАЈН: Па, супер, оно. Како да ти кажем, он је јако, као, Давид Дабић, он је човек јако пријатне приче и чудног изгледа. Чудног изгледа, јер ја га знам. Он је сарађивао са мојим оцем и, овај…Онда када сам ја једном приликом долазио на клинику и кад ме је мама која је исто тамо радила на клиници, она ме припремила са: „Да знаш да је ту један лекар. Мало је чудног изгледа, али немој да те то спречи, јер је велики интелектуалац.“ И ја, стварно, када сам га први пут видео сам се зачудио…Она коса, она брада, знаш…Он у неким сандалама. Знаш оно, носио је шешир од трске нешто. Јако, јако необичан фазон је фурао он, разумеш? Али, он је стварно провалио неку фору са биоенергетиком и ја сам то осетио. Једанпут је било: „’Оћеш теби да урадим терапију?“ Рек’о – „ајде“, знаш…Каже он:“Сад ћу ја да ти урадим, а ти само седи.“ И ја, брате, стварно, кад је он кренуо рукама да иде полако око мене, ја сам провалио ту неку енергију која иде по мени. Мислим, да ме зрачи. И, овај…Да би тек много касније провалио да, кад је изашло у новинама, да је то Караџић, да…Знаш, нико од нас није веровао. Стварно, оно…Само што у то доба, толико ми је досадило да се правдам, јер сви су били у фазону „јао, сад, као, ниси знао…“. Знаш, сви сумњају.

„ЧУДО“: Па, ниси знао, јбт…

БАНЕ САНШАЈН: Па, добро, али ја сам налетао на такве коментаре и онда кад неко каже: „Јао, хоћеш да кажеш да га ниси знао!?’“…Ма, рек’о: „Знао сам, али нисам хтео да причам!“. И, крај приче.

„ЧУДО“: Ти си њега и на мотору возио, тако нешто?

БАНЕ САНШАЈН: Јесте, пар пута сам га возио на мотору кући не знајући ни кога возим, ни шта, знаш…

„ЧУДО“: Да возиш…Кол’ко беше, десет милиона долара, јел тако било?

БАНЕ САНШАЈН: Да, да, да….(смех)

„ЧУДО“: Добро, ајмо даље…Ако неко може да прича о Београду, Новом Београду, блоковима у протеклих 25 година – ти си. Како ти се чини то?

БАНЕ САНШАЈН: Шта, разлика Новог Београда од пре 25 година и сад?

„ЧУДО“: Има ли разлике? Откуд знам?

БАНЕ САНШАЈН: А, има, брате. Оно – смор. У почетку ја сам био одушевљен. Почетком двехиљадитих, негде до 2005 –те. Нове пословне зграде, неке нове улице. Знаш, ново ово, ново оно… Ти, као: „Ма, да. Ево коначно су схватили да је Нови Београд центар света.“ Још увек сам тада био локалпатриота. Не значи да сада мање волим Београд, него само сад имам 50 година, па…Није ми то све у животу. И све је било супер до пре неких 5,6 година кад сам схватио нуспојаве, а то је, оно, саобраћај, брате. Не могу да дођем до центра. Знаш, 80-их је када се људи враћају са посла, тада су на Бранковом мосту биле закрчене траке које из града иду ка Новом Београду, а сад је обратно. Сад су закрчене траке из Новог Београда ка центру, а ове су слободне. Ето, то је разлика, брате.

„ЧУДО“: Пре неких седам година сте избацили „Fight the devil“ као ствар. Песму која прилично верно описује борбу са пороцима и, ајде да кажемо, силама зла. Јел’ верујеш у Бога?

БАНЕ САНШАЈН: Па, верујем ја у целу…Верујем у Бога. И верујем у целу ту причу. И Бога и Ђавола и анђела и палих анђела и…

„ЧУДО“: Колико се трудиш да је живиш? Јел’ ти успева? Јел’имаш тај инпут, што би ти рекао?

БАНЕ САНШАЈН: Па, знаш како…Забава је за нас људе који смо експериментисали помало, јер смо тиме направили кратер где ови пали анђели могу лакше да ти улете нагло, са јаким импулсима и онда је питање само тренутка, околности и не знам чега да ли ћеш да се оклизнеш или не. Тако да, оно…Код мене лично, борба још увек траје. Ја још увек нисам да ти кажем 100% превазиш’о све, али…Људи кажу да и кад успеју да се изборе, да никад није 100%. Шта сам чуо причу? Кад човек умре, то јест кад умре ово тело и кад ти се душа одваја и креће горе, да и тад демони и ђаволи умеју да буду у фазону: „Ајде, нема везе. Ајде, макар сад. Ево, сад је све готово. Дођи…“ Појављују ти се са свим оним изазовима, највећим, не би ли те повукли и одвукли у блато, у муљ…

„ЧУДО“: Па, то је њихово, јбг…Наше је ово друго. Шта сад. Како Бог да…Добро. Јел’ смем да те питам за жене? Како гледаш на жене данас?

БАНЕ САНШАЈН: Мислим, ожењен сам од 2015. Шест година, тако да…

„ЧУДО“: Добро, то је на трагу оне приче, знаш, коју смо имали малопре. Те, као, „Саншајн промовише дрогу“, „Саншајн промовише насиље“, „Саншајн гледа на жене као на“…Како је било у „Анђелима“? „Као на стоку“, јбг. (смех) И, тако то…Значи…

БАНЕ САНШАЈН: Па, добро, знаш шта. Били су у почетку можда мало, мушко шовинистички текстови на прва два албума. Али, добро, они су писани са двајес две, три, пет година, овај…А, генерално, тад ти је толико јак либидо да ти углавном од жена највише очекујеш да ти се то деси. Ако би ти се што пре десило, од жена у то доба, значи…То су лаке жене. И, онда су оне биле описиване.

„ЧУДО“: Да, ајд лагано да завршавамо. Ближи вам се…Значи, два лепа питања…У ствари, ајде овако…Најбољи тренутак у животу кад би могао да га бираш, шта је?

БАНЕ САНШАЈН: Који ми најлепши тренутак?

„ЧУДО“: Тако је.

БАНЕ САНШАЈН: Па, имам два најлепша тренутка. Први ми је кад сам први пут узлетео сам без инструктора, пошто сам завршио за професионалног пилота. Значи, десети пут кад сам отишао тамо пустили су ме самог. Направио сам два школска круга и, као, то ми је један. А други ми је на четврти дан кад сам дошао на Карибе, па четврти дан. Нешто сам исфлеширао. Били смо у неком хотелу не знам које категорије, нека лудница…Била нека пројекција неког филма. Ја сам са пар наших Срба и чамугама у тамо неким фенси базенима необичног облика са неким шареним светлима. Онако наверен гледам оне ниске облаке, пошто су ниски облаци од Атлантског океана који су обасјани шареним бојама од базена. Значи, ја сам, како да ти кажем…Ја нисам имао реалну слику тада где сам. К’о да сам био чардак ни на небу ни на земљи, знаш. Облаци су ми толико блиски и као шарених боја. После сам се навикао, оно. Али, кажем, тај четврти дан на Карибима ми је под Б, а под А први пут кад сам узлетео сам у авиону.

„ЧУДО“: Супер. Ништа, ево да завршавамо, пошто ви, је ли, треба да свирате. Шта би, да кажемо, поручио клинцима који, рецимо…Добро, „клинцима“…Ми смо мало матори, па ја, као, „клинцима“…Људима од 20 година који сада капирају Саншајн, сад слушају. Шта би им поручио?

БАНЕ САНШАЈН: Да буду мудри. Да буду мудри, да мудро размишљају. Да не раде онако…Мислим, лако је то мени да причам са 50. Мудрост долази са годинама. Али, овај…Кол’ко можеш да контролишеш нагоне и изазове и што мудрије реагујеш у младости, много ћеш лепше живети свој живот не „у старости“, него у зрелим годинама и генерално. Видео сам људе који срљају, који умиру и на мукама. Којих нема. Који су нестали за годину, две, три. Или до 40-те, 50-те. Овај, који нису…Знаш…Демони раде преко страсти. И ту је велики зајеб. А ти кад си млад, брате, знаш…

„ЧУДО“: Све ‘оћеш…

БАНЕ САНШАЈН: Све оћеш. И, овај…И ја сам…Ја нисам падао на све изазове. На неке јесам, на неке нисам. И на те на које нисам, Богу хвала да нисам. Зато још увек јесам овде постојан. Али, овај…Само, брате, значи, оно и што мање…Знаш, не треба ни много да се бринеш. Живот ти већ…Ја негде верујем у судбину. Не 100%. Капирам да постоји пар раскрсница у животу код човека, али…Знаш…Ти имаш…Како можеш да немаш судбину ако си рођен код тих родитеља који имају или код тих родитеља који немају или негде осредње. Разумеш? У средини ти је већ у старту предодређено да ли ћеш морати много да будеш у грчу или не. Тако да верујем да постоји нека судбина. Верујем да постоје пар раскрсница које ће да ти одлуче, али, да се не губим у причи…Знаш. Наћи неки свој фокус. Наћи неки занат, брате, нешто. Не „школу“. Јебеш школу, брате. Данас нико те не пита коју ти имаш диплому. Дипломе се купују. Него те питају – „шта ти знаш да радиш?“. Значи, треба да слушају свој инстикт. Инстикт је кева! Оно што њега вуче, да њега интересује, нек ту иде и нек ту црту развија. Без обзира да ли укућани не капирају њега. Шта укућани знају? Они знају што су њих њихови родитељи научили. А њихови родитељи знају оно што су њих њихови родитељи научили. Они нису освешћени. Тако да…Тако да, буквално, слушати свој инстикт и гледати да ради конструктивне ствари. Не да му се свиђа пајдо, па да се пуца у вену. Не мислим на то. Али, на конструктивне ствари. Волиш гитару? Свирај, брате, гитару. Ал, свирај је…Јеби јој кеву! И дружи се са што бољим и здравим људима са којима можеш да имаш будућност, а не пакао.

„ЧУДО“: Да, то што би рекао мој кум: „Дружи се са бољима од себе.“. Брате, много ти хвала и свако добро од Бога, теби, твојој породици и „Саншајнима“ и не дајте се. Ето…

 

 

 

Разговор за ЧУДО водио – Давор Сантрач

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име