О нашем Патријарху

Не знам ко би био довољно добар и заиста по мери нашем народу да бисмо могли да кажемо да ваља, и то је можда једна од наших већих трагедија као народа. Све то што се дешава у нашој земљи и у нашем друштву је стварно доста проблематично, више него што то сагледавамо, али Пат. Порфирије није извор ни једног нашег проблема. Знам да га део веринка оптужује како је тобоже екумениста, али Бискуп Хочевар је рекао јавно као поруку Пат. Порфирију док је био Владика, да доста својих племенитих речи може ако хоће да спроведе и у дела, а самим тим је из властитих уста рекао да Пат. Порфирије као тадашњи Владика није правио уступке које је Ватикан од њега желео, а већина верника који причају такве приче како би Пат. Порфирије издао нашу цркву уопште не схватају да дипломатски односи морају да се држе са свима укључујући и са Римом, и једно су речи и гестови, а друго су конкретна дела.

Ви имате данас број верника који само да виде да се неки наш Архијереј сликао поред неког Римокатоличког Бискупа насмејан, и одмах је стављен у кош најгорег издајице, што је заиста невероватно ! Расколници попут артемита управо највише експлоатишу такву врсту наивности у нашим редовима чиме праве штете унутар СПЦа, занемаривајући речи Св. Софронија Сахарова „да се требамо држати Патријаршијске Цркве чак и по цену мучеништва“. Пат. Порфирије дефинитивно није неко ко би трговао са нашим вредностима. Он би дао свој живот за Христа и за Цркву којој служи, и већ се жртвује за Српски народ више него што су тога људи свесни. Ми се тренутно налазимо у колапсу друштевних вредности и тај колапс се дешава унутар свих наших структура и то није нешто што један човек може да спречи, а самим тим то не може да уради ни наш Патријарх Порфирије и требамо према њему бити више захвални и мање критични.

Коначио сам број пута у Ковиљу (манастиру Пат. Порфирија) док је Његова Светост тамо био Владика, и поред тога што је он направио јако добро монаштво у свом манастиру, оно што могу да кажем за њега је да је био (а и остао) духовник који је умео да проведе читав дан на једној поморанџи молећи се за цео свет у своме срцу. Он је изузетан аскета, молитвеник и исихаста. Исто тако то што је причао колико је битно бити радостан је нешто што је говорио из његовог личног духовног и молитвеног опита јер је он свој аскетски али и голгостски молитвени крст изнео и остала му је сада та духовна радост, иако служи у скоро немогућим условима трпећи константно различите покушаје притиска, уцена и претњи са свих могућих страна, а тога верници који олако бацају камење на Пат. Порфирија уопште нису ни свесни. Шаховска табла која постоји у реалности је сасвим другачија од онога како верници мисле да ствари функционишу. СПЦ је тренутно остала најбитнији стуб који држи традиционалне вредности нашег народа и нас саме на окупу, и она је нападана са свих могућих страна најжешће, како споља тако изнутра, и ситуација унутар ње је изузетно комплескна.

У мом сусрету са Патријархом, према мени је показивао једну врсту велике скромности, доброте и љубави, када сам му се исповедио и када сам завршио исповест он ме је загрлио и рекао ми је брате, а ја сам тада био балави клинац од можда 20 година коме је као Владика указао искрену љубав, саосећање и уважавање. Никада нисам видео неку врсту његовог уздизања изнад других, већ само доброту и служење, али и велику благост коју има и дан данас. Оно што људи не схватају је да он као Првојерарх скоро да и нема маневарског простора, другачије речено може да уради изузетно мало да би било шта променио унутар цркве и унутар друштва и то до умова верника не допире увек. Он је као кормилар једног огромног брода са јако малим кормилом и он не може да мења структуру своје организације онако како то замишља број неинформисаних верника.

Али ајде да поставимо аконто тога једно питање себи за Пат. Павла у кога се сви данас кунемо (па чак и другосрбријанци који једино њега тобоже поштују, а који уопште и не верују у Бога нити им је стало до цркве и наших вредности) : шта је то он суштински успео за време свог служења као Патријарх да значајно промени унутар СПЦа ? Скоро ништа ! Био је аутентични светитељ који опет није могао да мења црквени поредак, и то је то. Сви смо му се дивили зато што је поправљао сам себи старе ципеле и возио се у јавном превозу али опет ништа није успео да промени унутар цркве. Мањи број људи попут монаха, који су били ближи данашњем Патријарху, још и пре његовог устоличења знају да Пат. Порфирије није желео да буде Владика, већ је хтео само да остане скорман монах и да проведе цео свој живот у молитви. Он када не би више био Патријарх, без икаквих проблема би могао да проведе остатак живота у молитвеном подвигу којег никада до сада није ни прекидао, и квалитет унутрашњег живота би му био далеко бољи у односу на то што сваки дан мора да трпи сада као Српски Патријарх.

Такође, Његова Светост Пат. Порфирије има ту врсту политичке стратегије и дипломатије где гледа да што више људи који су ван СПЦа придобије, и да од својих тј. непријатеља СПЦа и српства покуша да направи пријатеље, што му не полази увек за руком, и то може некада да људима из десног спектрума мисли буде нешто што тешко могу да прихвате, али говорећи у укупном скору, summa summarum деловања Пат. Порфирија је таква да је он заиста добар Архипастир Српске Православне Цркве, и да смо добили доброг молитвеника као Патријарха који покушава да ради у домену оног што је могуће, иако је то јако скромно, а не у домену онога што је фиктивно што би број верника желело који га оптужује.

Мени је било драго када је Пат. Порфирје изабран на чело СПЦа, и сматрам да је он и даље најбољи кога имамо за тако тешку и одговорну позицију, а све то што се дешава унутар свих пора нашег друштва представља проблем забрињавајућег броја „срба“ који су сувише олако пристали да тргују са властитим вредностима (ако су их икада и имали) и да гледају само свој најужи и најсебични интерес занемарујући колективни, што наши непријатељи на велику радост обилно користе, и то није проблем који олако може да реши један човек.

Реља Рашовић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име