Био је то почетак једног лудог времена. Све се дешавало у трену. Као на филму. Све ми се дешавало сада и одмах. Била је то нова, 1980. година. Таман је стигла. Титова ера је лагано пролазила. Осећало се у ваздуху. Вољени председник је био озбиљно болестан. Конзилијум лекара је стално заседао. Ново време је долазило, време слободе.
Роман Владимира Ђурића, Београд без сна, врло добро описује период рађања Новог таласа у Београду, као и појаву првих панкера. Баш као што каже Барон, главни јунак његовог романа, те ’80. промена се осетила у ваздуху. После смрти Великог Вође, стеге репресивног режима полако попуштају, а урбана омладина, инспирисана и надахнута новом модом и музиком која је у СФРЈ наишла на веома подно тло, указује на све недостатке једног система који је био на издисају. У градским центрима још од 1977. године појављују се бендови који су подражавали панк и пост-панк звук који је био популаран у Енглеској и САД. Београдска велика тројка, Шарло Акробата, Електрични оргазам и ВИС Идоли (о којој је много тога написано), умногоме је утицала на омладину која је тих година стасавала. Међутим, у главном граду постојала је читава сцена са бендовима окупљеним око сличних идеја. Мање познати, али не и мање значајни за историју нашег рокенрола, били су Урбана герила и Радничка контрола, бендови у којима је Зоран Костић Цане започео каријеру рокера и бунтовника. У документарцу о Партибрејкерсима под називом Слобода или ништа, Цане прича са много носталгије о данима када је панк у Београду тек био у повоју:
Кад смо били клинци, били смо панк екипа која се скупљала ту у парку код ‘Москве’. Нико тад није могао да манипулише нама јер није знао шта смо ми представљали. Увек смо се дружили са неким људима који су били маргиналци, значи, људи који си били искључени из свакидашње социјалистичке шеме.
Колико год да неки људи данас СФРЈ представљају као идеалну државу, малтене рај на земљи, слушајући Цанета долази се до закључка да ствари нису биле тако сјајне и бајне.
То друштво, та социјалистичка ураниловка се правила да то не постоји, знаш, сви ти проблеми, алкоси који спавају по парковима, немају где. Или неки искључени професори из неког времена, све неки друштвени девијанти. Ми смо с њима ступали у контакт, седели смо на клупама, они су долазили, куповали нам цирку, нешто ту причали са нама, и ми који смо се само створили у том времену и били слободни у неком муљу. У принципу, ми смо живели по тим парковима, то су биле наше оазе у свему ономе, тих 80-их, присећа се Цане својих тинејџерских дана. Стално су нас приводили, виде нас кратко ошишане, у некој незграпној одећи, са неким беџевима. Ми смо били један чопор незбринуте деце. Свима бодемо очи.
О стању свести клинаца окупљених око панка (било да под панком подразумевамо музику, моду, идеологију, све ово – или ништа од овога), и њиховом ставу према тадашњем социјалистичком систему, говоре последње речи Цанетовог монолога: Све што смо могли да кажемо је НЕ!
ЖУРКОЛОМЦИ
У једном моменту, после неколико година еуфорије, чинило се да је Нови талас „одсвирао своје“. Тада су се појавили Партибрејкерси, предводници генерације која је хтела сад и све, а никад није добила ништа, последњи београдски носиоци оне бакље којом рокенрол пламти у најплеменитијем облику, како их је окарактерисао Иван Ивачковић, пишући о њима у својој књизи Како смо пропевали. Брејкерси јесу никли из Новог таласа, али су у музичком и лиричком смислу били потпуно независни у односу на њега. Осим тога, не само да су га надживели, него су стекли статус једног од најоригиналнијих и најаутентичнијих рокенрол бендова са ових простора. Бенд је настао у августу 1982. Небојша Антонијевић Антон, гитариста који је раније свирао у бендовима БГ5 (са Ивицом Вдовићем и Бојаном Печаром), Бутик и Шине, бубњар Горан Булатовић Манза, гитариста Љубиша Костандиновић и Зоран Костић, који је преузео улогу певача и фронтмена, оснивају бенд који ове, 2022. слави 40 година постојања. Мењали су се басисти и бубњари Партибрејкерса, али су Цане и Антон опстали свих ових година, од периода када је рокенрол перцепиран као реметилачки фактор, до данашњих дана, када су рокери (п)остали чувари истинских људских вредности на којима су васпитаване генерације.
Први албум, једноставно назван Партибрејкерс, изашао је 1985. године за Југотон. Сировији рок звук – на који су, добрим делом, утицали Чак Бери и Ролингстонси – уз Антоново кокетирање са блузом и Цанетов панкерски став, добитна су комбинација за одличан албум, на коме су се издвојиле песме Улични ходач, Ако си, Хиљаду година, Хеј ти, доле у мраку, Стој, Џони (обрада Чак Беријеве песме) и друге.
У извиканој, али одличној песми Хиљаду година, Цане поручује: Знам кад бих живео 1000 година/ цео би ми живот стао у један дан/ а један позив мења све/ Не желим да живим 1000 година/ хоћу сад и хоћу све/ а један позив мења све. Цане овде, између осталог, пева о фрустрираним жељама, као и о томе како се досађује омладина у великом граду. Ипак – један позив мења све!
Хеј ти доле у мраку позива усамљеног, младог човека да се прикључи армији истомишљеника која нараста из дана у дан:
Хеј ти доле у мраку/ Што сад стојиш сам/ Чега има да се плашиш/ Приђи опусти се./ Приђи групи испред себе/ И ради исто што и они/ То је компромисна игра/ За мене и за тебе.
Други албум изашао је, после много перипетија, 1988. године. Првобитно је Југотон одбио да изда нови материја, са образложењем да на њему није било довољно бунта. Бенд је крајем ’85. престао са радом, да би се поново окупио средином ’86. Трака са новим материјалом таворила је дуго у ПГП РТБ-у, из разлога што нико није нашао за сходно да материјал преслуша. Напокон, у марту ’88. излази други албум Партибрејкерса. Албум је првобитно требао да носи назив Кобила и пастув прељубник, али је, због немара дизајнера који је заборавио да стави наслов, остало име Партибрејкерс 2, на коме се налазе антологијске песме: Пут, Прстен, Месечева кћи.
Следеће, 1989, излази трећи албум, симболичног назива – Партибрејкерс 3, са једним од највећих хитова, Крени према мени, који је умногоме допринео да се популарност бенда увећа и да се прошири круг слушалаца. Занимљиво је да се ова песма на албуму нашла сасвим случајно. На албум је „упала“, народски речено, „да се не баци“ – а испало је да је баш она бенду отворила многа врата.
Осим ове, на албуму обитава неколико сјајних песама: Оно што покушавам, Далеко од очију, као и Хипнотисана гомила, за коју је Антон написао стихове, а која сјајно описује стање југословенску омладину у периоду пред сам распад земље:
Ми не идемо никуд и не радимо ништа
Ми смо једна велика хипнотисана гомила
БИТИ СЛОБОДАН
После пет година паузе, 1994. излази четврти студијски албум назива Кисело и слатко. Средином деведесетих Цане се, после разних приватних проблема, окренуо вери, што се и те како осети на албуму. Предивна песма Молитва уистину представља молитву у стиху, која одражава стање духа напаћеног народа који је био на добром путу да изгуби било какву наду:
Ти можеш да спаваш цео дан и ноћ
Ти можеш да сањаш да ћеш обојити ноћ
Сунце плови по небу док црта свој круг
Људи живе под земљом, влада очај и мук.
Боже, опрости нам
Дигни руке и погледај нас
Ово је моја молитва
Не заборави нас.
Уз песму Крени према мени, са претходног албума, најпознатија ствар Партибрејкерса је Хоћу да знам, у којој се Цане обраћа Богородици. Стихови рефрена ове песме постали су заштитни знак бенда и као некаква мантра се преносе с генерације на генерацију:
Хоћу да знам куда води овај пут,
мене и живот мој
Чији је почетак, чији је крај,
који то човек вечну тајну зна
Тамо где је срце, тамо сија сунце
Тамо где је страх, тамо живи мрак
Маријо, мајко Божија,
да ли видиш шта раде са Твојом децом?
Бити исти, бити посебан
Бити слободан, бити само свој.
Осим рефрена који сугерише слободоумље и одређен ниво аутономности, занимљив је контраст љубави и страха, представљен као однос светла и мрака. Оно што је Цане, још као омладинац добро знао, јесте да супротност Љубави није мржња, него страх; из страха проистиче највећи део човекових проблема. Као клинац нисам обраћао пажњу на ове стихове, али ми је временом постало и те како занимљиво контрастирање, као и апострофирање страха као извора свих зала (страх = мрак). Док пишем ове редове, на памет ми пада филм Вима Вендерса, Пуцњи у Палерму, у коме се, у једној сцени, протагониста филма сусреће са човеком у црном оделу са капуљачом (отелотворење смрти приказано на симболичан начин), који изговара премудре речи: Страх од живота је страх од смрти. У основи сваког страха јесте страх од смрти а иронија је у томе што се људи плаше многих животних ситуација и, уместо да живе, и на тај начин побеђују смрт/страх, многи дозвољавају да их страх паралише, те се завлаче у мишје рупе и постају живи мртваци. Међутим, Цане суптилно, кроз метафору, поручује да је Љубав (коју у песми симболише срце) стање које побеђује страх и нуди „решење“ – излаз из мрака.
СЈАЈНИЈА БУДУЋНОСТ
После албума Кисело и слатко, уследила је пауза која је трајала скоро две године, да би се почетком ’96. екипа поново окупила, овога пута подмлађена музичарима из Зрењанина. У фебруару излази компилација, Најбоље од најгорег, на којој су се нашле две нове песме, Лудо и брзо и Рођен лош. Следеће, 1997. излази албум Ледено доба. Када је ово издање у питању, највише бих се сложио са Бранком Рогошићем, који је рекао да је то мрачан албум препун добре свирке, калоричних рифова са типичном Брејкерс атмосфером, али без иједног хита. Текстови, који су Цанета устоличили као гуруа млађе генерације, и даље су кратки, оштри и језгровити…пароле које ће се сигурно дуго памтити.
Ако бих требао да издвојим омиљену ствар, била би то Сјајнија будућност, појам који је те, 1997. године, деловао потпуно незамисливо. Протести који су били актуелни ’96-97. нису донели ама баш никакве промене, а народ је упао у својеврсну летаргију.
ГРАМЗИВОСТ И ПОХЛЕПА
До следећег студијског албума десио се концерт код Небојшине куле у част 15.ог рођендана бенда (1997), затим, концерт у Сарајеву (1998), промена басисте, компилацијски албум Сан и јава, на коме су се нашле две нове песме, Круг и Да ли сам то ја. Осим тога, Брејкерси су учествовали у стварању албума Песме изнад Истока и Запада; читав пројекат настао је на иницијативу недавно упокојеног митрополита приморског Српске православне цркве, Амфилохија Радовића и владике славонско-пакрачког, Јована Ћулибрка. Овај албум изашао је на Васкрс, 2001. године, а на њему су се нашли стихови владике Николаја Велимировића отпевани уз рок музику неких од тада најквалитетнијих група и аутора: Бјесови, ДСТ, Револт, 357, Дарквуд Даб. Партибрејкерси су допринели овом пројекту песмом Кога ћу да хвалим.
Напокон, 2002. године излази, по мом скромном мишљењу, најбољи албум овог бенда. Од прве до последње, једанаесте нумере, ређају се хит за хитом. Сличног мишљења је и Зоран Пановић, који је о албуму рекао: Преслушавајући албум Грамзивост и похлепа, на тренутак помислите да се ради о бест оф колекцији, компилацији најбољих песама. Огољено до монумента, са карактеристичним канонадама, али и помало неочекиваним меланхоличним коридорима. Музички, текстуално и дизајнерски, ово је, дефинитивно, најбољи албум Брејкерса. Три године су радили на њему. Сумирање и зумирање, метиљавост и разметљивост, мало пара – пуно лешинара.
Албум отвара песма Погледај, у којој се песник слушаоцу обраћа стиховима:
Погледај шта остављаш иза себе
погледај ко долази после тебе
да би у рефрену констатовао поражавајућу чињеницу:
Потрошили смо све што смо стигли
потрошили смо све што смо могли
и сад ћутимо
и сад не знамо шта
Да ли се стихови ове песме односе на старије генерације које су лагодно живеле од новца који се сливао од ММФ-а, да би потомству оставили само своје дугове и ратом разорену и опустошену земљу?
Песма Ноћас у граду једна је од мојих омиљених, не само на албуму, него и у читавом опусу бенда.
Ноћас у граду неко постаје сед
Ноћас у граду заводи се ред
ДИКТАТУРА ПРОЛЕТЕРИЈАТА
ЗАВОДИ СЕ РЕД
Упозорење са свих страна
На понашање ових дана
ЗАВОДИ СЕ РЕД
Где си сад док гледамо у мрак
С обзиром да је у стиховима акценат на „диктатури пролетеријата“, претпоставка је да је песма написана за време владавине Милошевића, јер је албум изашао 2002. Међутим, можда песник алудира и на његову заоставштину, на нови режим коме је требало времена да се очисти од старих кадрова – и навика. У другој строфи песник износи сурову животну истину:
И увек је било – јачи слабијег тлачи
И увек је било – бори се или плачи
Затим следи строфа у којој песник покушава да лоцира проблем, питајући се:
Ко то доноси мрак?
Ко то улива страх?
Ко то тресе мој сан?
Ко то нуди нервозан дан?
Песма се завршава констатацијом:
Овде је мрак, овде је мук.
Брат на брата гледа као вук.
Грамзивост и похлепа карактеристична је управо за време у коме је песма писана а поготово за време које је тек долазило – тзв. неолиберални капитализам, где се све гледа кроз новац. Време пљачкашке приватизације показало је колико је ова песма била пророчка…
Грамзивост и похлепа
Хвала лепа, хвала лепа
Пуно жеља, пуно мртвог тела
Мотив мртвог тела овде је повезан са жељама. Песник можда алудира на ратове који су прошли и, са једне стране, оставили много мртвих, а са друге, одређен број оних који су се обогатили (ратни профитери). Можда је, међутим, стих само референца на изреку – „газити преко мртвих“, у којој се мисли на људе који не презају од тога да се богате на рачун туђе штете, па чак и несреће.
Мало пара, пуно лешинара
Плаћа онај који има
Лицемерје лепи се по свима
Лова, лова, лова је све
Лова све покреће
Уз наведене, на албуму се налази још шест песама. Причу о њему завршио бих констатацијом Милоша Прелевића:
Укратко, Грамзивост и похлепа је остварење инспирисано тренутним стањем у нашој корумпираној средини и материјал који ће се допасти свим љубитељима рока, панка и ритма & блуза.
СЛОБОДА ИЛИ НИШТА
После пет година паузе, 2007. излази албум Слобода или ништа. Повратак у великом стилу најављује истоимена ствар која отвара албум. Већ после неколико секунди слушања, јасно је да је Антон у форми бољој него икад и да су Брејкерси снимили још један жесток рок албум, док Цанетове бескомпромисне риме, попут хладног туша којим се запљускује мамурлук, отрежњавајућом истином буде успавану публику.
Слика 05 – Слобода или ништа
Нећу да стојим у реду
Да чекам на твоју беду
Нећу, нећу, не, не, не
За шаку мрва
Да ме правиш јаднијим од црва
Нећу, нећу, не, не, не
СЛОБОДА ИЛИ НИШТА
Нећу да се бојим
Што уопште и постојим
Нећу, нећу, не, не, не
О томе шта је Слобода, песник прави сјајно поређење:
Жедном у пустињи вода
Звезда путнику с небеског свода
Сво злато, сребро света
Не вреде ништа без ње
да би песму завршио констатацијом:
БЕЗ ЊЕ ЧОВЕК МРЕ.
Једна од најбољих песама на албуму свакако је Дуго те нема, која је занимљива, пре свега, због заводљивих Антонових рифова, али и тематике. Док неки тврде да је љубав њен главни мотив, други су убеђени да је у питању духовна песма, те да у стиховима ти си моја половина/ циљ лутања мог песник алудира на Господа.
О важности љубави говори песма Замена за љубав:
Не постоји
Замена за љубав
Само одложена бол
Са наплатом што чека
Иза угла
На лицу без сјаја
Меша се немир
Са страхом
У опасну навику
Тим путем не можеш да стигнеш далеко
Након објављивања албума Слобода или ништа, снимљен је истоимени документарац. Године 2010. излази живи албум, Крш и лом, да би 2015. уследио последњи студијски (до сад), Сиротињско царство, који представља праву ризницу мудрости. Стихови са овог албума, извађени из контекста, комотно би могли бити преточени у књигу цитата, попут Андрићевих Знакова поред пута, на пример. Овакав утисак албум оставља вероватно због чињенице да су Цане и Антон увелико зрели људи, који су прошли сито и решето, али и оставили иза себе много тога.
…
Као што је речено на почетку текста, ове године Партибрејкерси славе 40 година постојања. Причу о овом великом бенду завршио бих Цанетовим цитатом, у коме говори о свом поетском стваралаштву:
Ја не мислим за себе да сам неки тип-топ момак да бих могао неком да делим савете. Кад пишеш песме само си спроводник нечег, користиш могућности здравог разума у том тренутку, те инспирације, надахнућа, да даш нешто што ће да остане, што ће имати своју истину, што ће имати своје сведочење у времену у ком је настало. Да немају ту искреност и транспортовање мог бића у стихове, те песме не би ништа вределе, оне би се потрошиле као пакла цигарета.
Богдан Богдановић, март, 2022.
