Умијеш ли бити море, само моје,
да ми све туге потопиш,
да ми кожу чистотном сољу забијелиш.
Умијеш ли бити моја бонаца,
да ми сваку вече и сан,
жељеним несмирајем дариваш.
Умијеш ли бити фришкина моја, подневна,
да ни једна жега, опекотине ми не донесе.
Умијеш ли бити моја оаза,
кршевита, кад на камен ти табане спустим, да не пече.
Умијеш ли само моја хрид бити, са ње да гледам сву каравану дречећу, а ја ћу твоје воде кап, на длану постати, сунцем твојим, сачувана.