Милош Црњански нашао се 1926. године на вршачкој кули у двобоју, очи у очи са ратним херојем и пиониром авијације Тадијом Сондермајером. Повод за двобој била је бесмислена кафанска расправа о томе да ли су бољи француски или немачки авиони. Црњански је први пуцао… а затим се догодило нешто што није могао да заборави до краја живота. Преносимо пронађени записник овога догађаја, као и виђења оних којима су се учесници поверили.
Владимир Буњац у књизи „Каменовани Црњански“ описује тај двобој:
„Ове је године био замало крај нашем писцу. Био је на ивици пушкиновске трагедије. Недалеко од Вршца, на чистини, у једном шумарку, пред њим је стајао мрки официр Дантес, Тадија Сондермајер са упереним пиштољем.
По ономе што су ми причали Милош Црњански и Душан Матић, Милош се посвађао са својим ваздухопловцима и њих петорицу, са Тадијом Сондермајером на челу, пљускао по лицу својим белим рукавицама. (Матић је у свом салону касније причао да је свађа настала око тога који су авиони бољи, немачки како је тврдио Сондермајер, или француски како је тврдио Црњански). Позвао их је на двобој. Сви су одбили да се туку знајући да је то погибељно за Црњанског, сем Тадије који је остао да брани официрску част. Тадија је био командант ваздухопловства и југословенски херој, јер је на фронту оборио три противничка авиона.
Секунданти Милоша Црњанског били су редитељ Бранко Гавела и књижевник Душан Матић. Пошто је њих наговорио, Црњански је имао проблема како да нађе оружје за двобој. Најзад, неко се сетио породице Дунђерски и тако су кренули у Вршац са дрвеном кутијом украшеном седефом, испод мишке.
За двобој је било још рано па су одсели у вршачком хотелу који се, мислим, исто као и данас звао „Србија“. На велико запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника. У одређено време кренули су на заказано место. Вршац су изабрали јер су у том делу земље још увек владали стари аустроугарски закони који нису забрањивали витешки чин двобоја.
Све је ишло по уобичајеном ритуалу. После кратког договора о пропозицијама, сведоци Сондермајера и Црњанског заузели су своја места. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета окренути леђима. И онда кренули бројећи кораке, окренули су се. Песник Пушкин и официр Дантес гледали су се нетремице. Право првог пуцња имао је песник Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, откинуо лишће и поплашио птице. Официр Сондермајер диже руку, нишани у главу, гледају га светле и ваљда заплашене очи Црњанског, повлачи ороз једанпут, други пут, трећи, не иде.
– Ово је лоше пуњено, нешто није у реду – каже Сондермајер.
У ствари Сондермајер се спетљао, није имао аристократске манире и навике, није знао како се пуца из старинског, накинђуреног пиштоља породице Дунђерски. Хватао је уместо ороза китњасти седеф испод ороза. То је спасло Црњанског.
Матић је пришао у својству секунданта и тражио од обојице прихватање задовољења. Сондермајеру је дозвољено да опали у вис да би се доказало да је пиштољ исправан. Одјекнуо је још један хитац али у врхове крошњи, у вршачко небо, отпрхнувши чавке.
Потписан је записник и сада је само штета што том записнику нема трага. Можда је негде на неком тавану. Црњански у Српском књижевном гласнику објављује песму Сербија исте године.“
ЗАПИСНИК ЈЕ ПРОНАЂЕН
ЗТС, Записник са састанка сведока Београд, 18. септембар и Вршац, 26. септембар 1926, у потпису: Б. Гавела, Ј. Петровић, Д. Матић и Д. Тошковић, Вршац, 26. септембар 1926
„Пошто је одређени секундант одмерио растојање на одређеном месту, и пошто су у присуству свију нас напуњени пиштољи и коцком раздељени пиштољи дуелантима и пошто је коцком одређено ко има право бирања места, Црњански је изабрао место, и дуеланти су стали на одређена места.
Затим је вођ [директор] дуела, г. Петровић, објаснио г. г. дуелантима усвојен начин дуела, и по дужности позвао г. г. дуеланте на мирно решење које су ови одбили […], после команде три оба су се противника окренула и г. Црњански одмах на команду три опалио не погодивши г. Сондермајера.
Г. Сондермајер није опалио јер уместо да повуче за ороз повукао је за продужене {….} за ороз. Пошто пиштољ није опалио, г. Сондермајер је подигао руку у вис и рекао: ‘Je renonce’ [одустаје да пуца].
Но како је у записнику утврђено да се двобој сматра свршеним од једног метка опалио пиштољ или не, од потписаних [секундантата] пала је команда ‘finis’. Са овим сматрамо да је конфликт за обадвојцу часно завршен .“
ИЗНЕНАЂЕНИ И ЗАПРЕПАШТЕНИ ЦРЊАНСКИ
Милан Јовановић Стоимировић – Портрети према живим моделима
Колега Милоша Црњанског у служби Берлину Милан Јовановић Стојимировић дао је своје виђење догађаја. Црњански му је описао своје изненађење и запрепаштење поступком Сондермајера:
„Црњански је пуцао први и промашио. Сондермајер је онда скинуо монокл и рекао: „Je gepopes!“ (Одустајем!) – и није хтео да пуца уопште. Црњанског је тек то и такво понашање довело до беса! Он је праскао, драо се и тражио да Сондермајер пуца, али овај то никако није хтео.
Секунданти су нашли да је Сондермајер у праву: Он је био кадар „на страшноме месту постојати”, али није хтео ништа више од тога!… Тако је овај дуел био завршен на један чудан начин, јер је имао епилог који Црњански није очекивао.
Говорећи ми о томе случају, он ми је казао:
„Мене је ужасно вређало што Сондермајер није хтео да пуца. Питао сам се: Да му није испод достојанства да пуца на мене? Био сам изван себе, али морам да признам да ме је његов гест изненадио и запрепастио. Било је у њему нечега збиља витешког. Човек је стао пред моју куглу и дао ми доказа о својој храбрости, али није хтео да ничим даље везује своје име за моје, а најмање тиме што би ме ранио или убио. Мене је то болело и ја му то нисам могао никада опростити, јер је у томе било и неког презира и уопште много чега за анализовање и за коментарисање!”
Далибор Дрекић
Литература:
Владимир Буњац „Каменовани Црњански“, М. Ракић, Београд, 1986.
Борис Милосављевић, „Између мита и стварности: двобој Сондермајер – Црњански“, Балканолошки институт Београд 2016.
Милан Јовановић-Стоимировић, Портрети према живим моделима. Прир. Стојан Трећаков, Владимир Шовљански. Нови Сад: Матица Српска, 1998.
Лазар Бојанић, „Црњански против авијатичара“, Српско наслеђе, историјске свеске, бр 5, мај 1998.
Расен
