Наш живот је привремен: он је попут гостионице у којој се одседа на кратко. Вредност и смисао нашег постојања у овом животу зависи само од циља који имамо пред собом. Најболније питање које живот поставља пред нама јесте питање смрти. Човеку је најтеже од свега да прими смрт. Веома је тешко наћи разлог због ког уопште треба живети ако је смрт неизбежна и једина истина живота. Још је теже схватити – како победити смрт.
Ма колико нам се важним и вредним чинио посао којим се бавимо, ми колико значајним сматрамо свој живот и своја дела, ма каквим нам звањима и одликовањима указивали част – све то тек треба да издржи проверу смрти, која ће показати његову вредност. Свака идеја, чак и она најблагороднија, било да се ради на пример о патриотском служењу Отаџбини или просветитељском служењу добру друштва ако је ограничена само на оквире нашег биолошког постојања јесте, у суштини, нехришћанска.
Најстрашније посветовњачење Цркве је када она почне да налази смисао свога постојања и своје проповеди у служењу привременом животу и биолошком човеку и његовим материјалним, психолошким, емоционалним потребама. Црква која сматра да је њен једини задатак да психолошки „теши“ људе, да би им омогућила да се, усред тешкоћа свакодневнице, осећају „добро“ и „позитивно“ није оно што Црква треба да буде. Црква је место где се срећемо са Богом живим, где побеђујемо смрт и улазимо у вечност. У Цркви човек добија благодатно исцељење, обновљење и просветљење, на путу ка Царству Божијем и вечном обитавању са Богом, Ангелима и Светима.
Из књиге – Живот у свету без Христа
