Преко 500.000 дела највећих аутора и мислилаца античког времена је изгубљено заувек

Александријска библиотека је била највећа библиотека античког света. Налазила се у Александрији, на обали Средоземног мора, у данашњем Египту.

Александар Велики први је наредио изградњу велике библиотеке, али није доживео да је види, као ни град који је по њему добио име. Убрзо је Александрија постала највећи град западног света, град папируса и центар трговине књигама.

Библиотека је основана је почетком ИИИ века пре нове ере од стране краљева из династије Птолемеја. Духовни покретач и први организатор био је Грк Деметрије из Фалерона. Током њеног постојања управници библиотеке били су веома учени људи и књижевници, као приређивач класичних епова: Зенодот из Ефеса, песник и граматичар Ликофрон из Халкиса и критичар и филолог Аристарх са Самотраке.

Градњу Библиотеке и Музеја почео је Птолемеј И Сотер, око 290-283. п. н. е., а наставио Птолемеј ИИ Филаделф – Сотер. Изграђена је у аристократском делу града Брукејон, краљевској четврти, у стилу Аристотелове Академије.

Број књига и/или папируса у Библиотеци се у изворима наводи различито. Док једни указују да их је било 700.000 примерака, други тврде да их је било 500.000 или 600.000, а Kарл Сејган чак наводи да их је било милион.

Библиотека је чувала радове највећих мислилаца античког времена. На општу цивилизацијску жалост, готово сва та дела уништена су заувек у великим пожарима.

Нека од најзанимљивијих сведочанстава њеног уништења добили смо од римских аутора, према којима је библиотека први пут заправо случајно уништена од стране Гаја Јулија Цезара током опсаде Александрије 48. године пне.

“Kада је непријатељ покушао да пресече његову (Цезарову) флоту, морао је да се одбрани уз помоћ ватре, која се са проширила са докова и уништила велику библиотеку”, писао је чувени Плутарх у животопису Јулија Цезара.

Друго уништавање библиотеке извели су хришћани, убрзо након што је 387. године хришћанство постало државна религија Римског царства. Цар Теодосије И 391. године наредио је унуштавање свих паганских храмова. Тада хришћани, на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљују Александријску библиотеку.

Треће и последње велико уништавање библиотеке одиграло се када је муслиманска армија освојила Александрију 642. године након што је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса. Kомандант муслиманске војске је упитао калифа Умара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор: „Оне или су у супротности са Kураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне.”

Иако су сва три уништавања документована у историјским изворима, научници нису сасвим сигурни у њихову веродостојност, пре свега због могуће пристрасности древних писаца, а затим и због мањка археолошких налаза који потврђују размере библиотеке или узрок њеног нестанка.

Све док сви становници не напусте Александрију и археолошка ископавања у граду буду дозвољена, вероватно нећемо сазнати праву истину о бесповратном губитку знања старог света.

 

 

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име