У наредним месецима наш портал ће објављивати изводе из књиге „Азбучник вере“ Христа Јанараса у нади да ће вам ови изводи бити повод за прво или поновно читање.

  1. Лични однос

Треће полазиште човековог обраћања Богу сачувано је у једном и једином историјском предању, предању јеврејског народа. Јевреји су почели да говоре о Богу поводом једног конкретног историјског догађаја: отприлике хиљаду деветсто година пре Христа, у земљи халдејској (у области доње Месопотамије, у близини Персијског залива), Бог се открива конкретном човеку, Аврааму. Авраам сусреће Бога као што сусрећемо неку људску личност, неко биће са којим можемо да општимо, да станемо пред њега лицем ка лицу. И Бог позива Авраама да напусти своју земљу, да се настани у Ханаану, јер је та земља предодређена за народ који ће произаћи од његових потомака – од деце коју ће родити већ неспособна за рађање Сара.

Познање Бога, које искрсава из личног сусрета Авраама са Њим, нема ништа заједничко са теоријским поставкама, еквивалентним силогизмима и логичким доказима. Оно је само искуство односа и као сваки истински однос заснива се само на вери – поверењу које се рађа између оних који су у односу. Бог показује своје Божанство Аврааму само због Авраамовог поверења у Његова обећања. А Авраам има поверења у Бога чак дотле да је спреман да жртвује своје дете, које му је Сара у својој старости подарила, – оно дете које је претпоставка за испуњење Божијих обећања.

Исто познање Бога, из непосредног искуства личног односа са Њим, имају и Исак и Јаков, син и унук Авраамов. Тако за потомке те породице, из које исходи израиљски народ, Бог није неки апстрактан појам нити нека безлична сила. Када Јевреји говоре о Богу, кажу „Бог отаца наших”. Он јеБог Авраама, Исака и Јакова”, конкретна Личност коју су упознали и дружили се са њом њихови преци. А познање Бога заснива се на вери-поверењу у претке, у веродостојност њиховог сведочења.

  1. Избор циља и пута

Ова три полазишта човековог обраћања Богу не припадају искључиво прошлости. Као стварне могућности она постоје у свакој епохи и на сваком месту. Увек постоје људи који прихватају постојање Божије, не интересујући се много за истину о Њему и за теоријске проблеме које та истина рађа.

Прихватају то постојање из психолошке потребе обраћања нечему што је „трансцендентално”, из потребе за својом индивидуалном осигураношћу пред непознатим, – као и из потребе за наметањем и држањем моралног поретка у свету.

Паралелно са њима, увек постоје људи који прихватају постојање Божије само зато што их њихова логика приморава да га прихвате. Верују, како кажу, „у једну вишу силу”, „неко узвишеније Биће” које мора да је створило све што постоји и да га одржава. Не могу да знају, а вероватно их и не интересује, шта је заправо та „виша сила” или то „најузвишеније Биће”. Чак и ако доведу у везу своју једноставну интелектуалну убеђеност и одређене „религијске” навике са својим прилагођавањем церемонијалним правилима и етичким рецептима религије која је одомаћена у друштвеној околини у којој живе, у њима постоји дубоки агностицизам, који се не саглашава ни са чим осим са уопштеном и апстрактном идејом „најузвишенијега Бића”.

Постоји, такође, трећи вид односа према Богу, то јест вера-поверење у историјско искуство Његовог откровења.,,Деца Авраамова”, народ Израиљев, кроз векове продужавају став прихватања истине Божије, не по сентименталистичком и логичком критеријуму него само са убеђеношћу у веродостојност својих отаца. Бог показује Своје постојање захватима унутар историје, потврђује Своје присуство увек у границама личног односа. Открива се Мојсију и разговара са њим „лицем к лицу, као што говори човек са пријатељем својим” (Изл. 33, 11). Позива пророке и ангажује их за дело подсећања на обећања којима Бог увек остаје веран.

Онима који имају поверења у историјско искуство откровења Божијих није тешко да прихвате још једну Његову интервенцију у животу људи, овога пута „у телу”, у личности Исуса Христа. Наравно, за рационалистичку мисао појмови Божанство и Оваплоћење су противуречни; један искључује други: није замисливо да Бог, Који по Својој природи треба да је бескрајан, безграничан, свесилан и тако даље, постоји као ограничена, фрагментарна људска јединка, потчињена ограниченостима простора и времена. Због тога је за Грке Христове епохе проповед о очовечењу Бога заиста била „лудост” (I Кор. 1, 23).

Ипак, да би се прихватила или да би се одбацила та „лудост”, потребно је одговорити на неколико темељних питања која много уопштеније суде о томе какав се смисао и садржај даје животу: да ли је све оно што постоји предодређено и дужно да постоји на начин који налаже људска логика? Или је постојање чињеница која превазилази предодређења и схеме интелекта, те само непосредним искуством можемо да га прихватимо и изучавамо? Шта је истински постојеће: све оно што региструјемо својим чулима, оно што потврђује наша логика, или и стварности које сазнајемо унутар граница неког непосреднијег и општијег односа?

Односа који нам дозвољава да, например, правимо квалитативне разлике, да схватамо „смисао” поезије који је са оне стране речи, да будемо свесни функционисања символа, да будемо уверени у свој субјективни „идентитет”, да откривамо неизрециву јединственост неке личности, да схватамо тврђења савремене физике о „четвородимензионалном распростирању” или о двозначности природе светлости?

Та питања заслужују много изучавања и детаљну анализу, али би нас удаљила од основне теме која нас овде занима. Овде је потребно да, пре свега, разјаснимо начине и путеве које ћемо следити у познању Бога. Ако желимо да сазнамо апстрактни појам Бога који налаже логичка нужност, потребно је да доследно следимо управо законе логике. Ако желимо да упознамо Бога религијске психологије и емоције, потребно је да гајимо у себи психолошке и религијске пориве за то знање. А ако хоћемо да упознамо Бога јудеохришћанског Предања, потребно је да следимо пут личног односа и искуства, пут вере. Да следимо и један и други пут, да комбинујемо начине познања, то је најсигурнија путања до збрке и безизлаза.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име