pawn pieces on the chessboard, the reflection in the mirror king, often in life things and people are not what they seem

Разматрајући силу преображаја греха у покајање, треба да се сетимо великих духовних путеводитеља Православног Предања: то су мудраци пустиње, са њиховим дуговременим проучавањем и истраживањем дубине човековог греха и изванредном потврдом истине човека, њиховим порицањем конвенционалног украшавања и улепшавања објективном «врлином».

Човеку је потребно да се суочи са својим падом, са својим егзистенцијалним неуспехом, што је основа православног монаштва, предуслов «философије живота» покајања.

Баш као што су византијски иконографи проводили много времена проучавајући стварности природне пре него што би започели са сликањем икона, тако је и монах, и заправо сваки хришћанин, позван да изучава сопствену природу, пројаве скривених отпора изазваних аутономном индивидуалношћу, како би превазишао оно што је природно и остварио икону Божију у својој личности.

Покајање је непомирљиво са идеалистичким илузијама и утопијским улепшавањем. Верност ономе што је природно је предуслов човековог преображаја.

«Онај ко не познаје зло,, није сасвим чист у срцу, пошто је он просто попут животиње», каже Св. Исак Сирин. Познавање зла је познавање пада човека. Свако трагање за врлином које превиђа чињеницу пада завршава се или у кривотворењу и изопачењу или у моралној неутралности немуште животиње – а постоје и многи видови «идеалистичког» или «спиритуалног» дивљаштва.

Препознавање греха је стварна полазна тачка, од које човек почиње да трага за божанском истином о животним решењима и одговорима.

«Ми који смо потчињени страстима, вапимо Господу постојано», пише Св. Јован Лествичник, «јер сви они који су слободни од страсти, напредовали су до тог степена од потчињености страстима»

Потчињавање јарму страсти не спречава покајање. Напротив, окушање острашћености и чак поробљеност његовој природној пријемчивости, даје човеку прилику да постане свестан трагедије личног отуђења, да постане свестан различитих облика тиранија које су увежбане његовом природном вољом.

Када ово истинито знање и проучавање природе у њеној побуни доведе покајању, преображава се у изобилно познање човека, оштроумност која своју праву вредност налази у служењу љубави.

Св. Јован Лествичник поново пише: «Нека се охрабре они који су понижени својим страстима. Јер чак и ако су запали у сваку замку и ухваћени у сваку клопку, када се исцеле постају исцелитељи, просветлитељи,, водичи свима, подучавајући свакој врсти болести и сопственим искуством спасавајући оне који би пали».

Разликовање помисли код Источних Отаца понекад, познаје чак и у најекстремнијим видовима људског пада жеђ човека, иако изопачену, за животом и пуноћом људске личности.

У ареопагитским списима читамо: «Распикућа је поробљен добрим, врлином његове бесловесне жеље, али он, иако није добар, нити заправо жели добро, при свему томе учествује у добру управо кроз тај неразговетни одјек јединства и пријатељства… И он који је предан најгорем у животу учествује у добру, утолико што је у целости предан животу који му изгледа за њега најбољи. Он учествује у добру самом чињеницом његове жудње, његове жудње за животом и стремљењем за најбољим животом»

Икона Божија у човеку и сила живота која твори људску личност не може бити избрисана, колико год да упрљамо изворну лепоту љубеће посебности и слободе. Истина Цркве просветљује пакао човековог неуспеха како би показала да код човека, чак и незасити пориви од којих страда његова егзистенција – а то су страсти задовољства у свом аутономном стању – јесу знаци отуђене личне жеље за учествовањем у истинитом животу, знаци који сведоче о узвишености његовог порекла.

Ово разматрање може бити допуњено следећим наводом Св. Јована Лествичника који у аутономној страсти тела види исти порив који је изражен кроз љубећу силу која кроз покајање може одвести човека незаситном еросу према Богу.

Он каже: «Видео сам нечисте душе помахнитале за телесном љубављу; али кад су ове исте душе направиле од тога основу за покајање,, као резултат њиховог искуства у плотској (= сексуалној)* љубави оне преносе тај исти ерос на Господа. Оне одмах прелазе с оне стране страха и бивају покренуте незаситом љубављу према Богу.

Због тога је Господ рекао целомудреној проститутки не да је имала страха, већ да је волела много, и била спремна да одбаци ерос кроз ерос».

 

Из књиге – Слобода морала

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име