Не треба мили пријатељу журити, већ ваља настојати да се направи нешто добро. Пишеш ми, драги мој, да сам ја вероватно самољубив и да сада желим да се појавим са нечим веома добрим и зато сам засео да из јаја излежем то нешто веома добро. Претпоставимо да је то тачно; али пошто сам већ одложио бригу да се појавим са романом, ја пишем две приповетке које ће бити само сношљиве (па и то, ако да Бог), тако да ја сада немам стрпљења да нешто велико излежем. Али каква ли је то, пријатељу мој, теорија да слика треба да буде створена одједном итд. итд. итд? Кад си дошао до тог уверења? Веруј ми да је за све потребан огроман труд. Веруј ми да лака, дивна Пушкинова песма од неколико стихова изгледа као да је написана у једном даху само зато што ју је Пушкин дуго лепио и прерађивао. То су чињенице. Гогољ је седам година писао Мртве душе. Све што је написано одједном није било зрело. У Шекспировим рукописима, кажу, није било брисања и дописивања. Отуд код њега тако много монструозних и некукусних ствари, а да је на томе још порадио — било би боље. Ти очевдидно бркаш надахнуће, тј. прво тренутачно обликовање слике или покрета у души (што се увек и догађа), са радом. Ја, на пример, одмах записујем сцену онако како је први пут угледам и радујем јој се; али потом је обрађујем читаве месеце и године, надахњујем се по неколико пута а не једном (зато што волим ту сцену) и по неколико пута јој додајем или одузимам понешто, како ми се већ догађало, и веруј ми да је испадало много боље. Само нек има надахнућа. Без надахнућа, наравно, ничега неће бити.
Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881,(стр. 318), ЛОГОС, ГРАФИЧАР, Београд-Ужице, 2015.
