Антиохија. Почетак јуна 1098. године. Ноћни инсекти зује око бледих ватри које крсташи пале дуж обале Оронта. Река се протеже уз древну зидину и тече ка југу, ка луци Свети Симеон – ка десет километара далеком пристаништу које је једина спона са Римом и Византијом у овој суровој, непријатељској земљи. Горе у тами, на бедему изнад Псеће капије, тињају светла Турака Селџука. У залеђу огромног града, далеко на западу, назиру се сенке два планинска врха и градске цитаделе. Насупрот њима, источни хоризонт изнад кампа у ком су опсадници утврђени девет дугих месеци постаје све светлији.
Продорни гласови мујезина разбијају ноћну тишину над Антиохијом – са свих градских минарета позивају на езан, јутарњу молитву. Крсташе, након две године у свету ислама, још узнемирава свака од пет дневних молитви. Но, муслимане много више збуњује верски занос самих крсташа – опсесиван и свепрожимајући, њихов фанатизам је на моменте раван масовном лудилу. У одговор на јутарње ајете из Курана, ноћни стражари и разбуђени крсташи испрва само мрмљају Аве Мариа, Гратиа Плена. Потом, пустињаци и проповедници, изгладнели и у ритама, излазе из шатора и трче ка Оронту. Подижу дрвене крстове, затежу кострети и бичују се до крви, проклињући грех који их спречава да однесу победу у походу који их је довео на другу страну света.
Мада ће верски сукоби обележити цео наредни миленијум, овакав рат није вођен никада раније – зидине Антиохије не раздвајају непријатеље, већ два света, хришћанске и исламске цивилизације које после ове опсаде никада више неће бити у миру. Сусрет Арапа и Турака са Франђима, како их називају, обележавају страх, глад, покољ и болест, а по муслиманским изворима и људождерство. Мада је Јерусалим, Божји град, кључни циљ свих крсташких подухвата, нада и стремљења током наредна два века, деветомесечна опсада Антиохије је најтежи војни задатак на који су крсташи наишли на путу од Цариграда ка Јерусалиму. Она се претворила у централни чин двогодишње експедиције више хиљада европских витезова на Блиски исток, фанатичне пустоловине која ће бити запамћена као Први крсташки рат.
Као позорница смештена код ушћа Оронта у Средоземно море, на путу који спаја Малу Азију и Блиски исток, Антиохија је древни римски град, четврта по величини престоница античког света, после Рима, Цариграда и Александрије, стална резиденција римских императора и станица на култном путу свиле. Утврђивана читав миленијум, још од кад је Јулије Цезар први пут боравио у њој, Антиохија је са једне стране заштићена планинама Стаурин и Силпиус, где су Гвоздена капија и утврђена цитадела, а са друге стране током реке Оронт. Град је довољно велики да опсађени гаје храну унутар зидина, док опсадници гладују. У граду живе и хришћани, јер је, не тако давно, само деценију раније (до 1085), Антиохија била у поседу Византије. Експанзија прво Арапа у седмом веку, а потом Селџука у десетом, наметнула је Византији ратове које је Источна царевина непрекидно водила на Блиском истоку и у Малој Азији.
Стање крсташке војске уочи освајања града је изузетно лоше. Вести о примицању Карбукине војске уносе све већи немир. Славни грчки војни заповедник Татикије, прекаљени војсковођа за златном маском на лицу кога је византијски цар Алексије И Комнин упутио као саветника седморици крсташких вођа, сматра да је даља борба безнадежна и напушта опсаду. Крсташи због тога касније одбијају да град врате назад Византији, што је био део уговора са Алексијем. У првим данима јуна, беже и угледни крсташи. Међу њима је Стефан из Блоа, који ће се у Француску вратити жив, али без части, због чега ће изгубити имање, жену и на крају живот. Но, крсташе напушта и славни проповедник Петар Пустињак, који је успео да на Босфор доведе 15.000 просјака и подстакао погром Јевреја на Рајни, али га крсташи заробљавају као дезертера.
Међутим, крсташи ипак освајају Антиохију у рану зору, 3. јуна 1098, захваљујући издајнику унутар зидина. Један од најмоћнијих крсташких вођа, Боемунд из Тарента, крупни нормански принц чији је отац ратовао са Византијом пола века, успоставља контакт са Јерменином Фирузом, градским ковачем оклопа. За обећану награду или пак, из гнева према туском вођи Јаги Сијану, Фируз током ноћи откључава кулу Две сестре и Боемунд и његови витезови улазе у град. Отварају капије и крсташи освајају Антиохију. Неосвојена је само цитадела где ће наредних месец дана бити утврђена група последњих бранилаца. Широм града почиње покољ који траје целог дана, наредне ноћи и дан потом. Само дан раније у потпуном безнађу, крсташи су сада немилосрдни.
Окружени стотинама муслиманских утврђења, крсташи су у Палестини ванземаљци. Религиозни занос и окрутност застрашују Арапе, но, све до Антиохије не схватају га преозбиљно, сматрајући да их је као плаћенике и пролазну претњу ангажовао византијски цар. На исток су стигли три године након Клермона и годину дана пре Антиохије, преко Босфора, где су се окупили под зидинама Цариграда, града какав до тада нису видели. Потом, уз помоћ византијског цара, освајају оближњу Никеју и предају је Византији, разарају Румски султанат у Малој Азији кроз коју пролазе у две колоне, а потом започињу опсаду Антиохије. Током опсаде, водили су више битки, у децембру су савладали појачање које је предводио Дукак из Дамаска, у фебруару су победили његовог брата Рудвана из Алепоа.
Након освајања града, главни супарник Беомунду, гроф Рејмонд из Тулуза покушава да умањи његов утицај. Један Рејмонду близак проповедник у Антиохији проналази копље судбине којим је, наводно, на распећу прободен Исус, што распаљује нови фанатизам и нови сплет политичких игара. Но, битка за град није завршена све до 28. јуна. Карбука стиже са око 100.000 бораца и почиње нова опсада, са замањеним улогама.
Но, Боемонд са групом витезова чини испад и у краткотрајној бици успева да наруши Карбукин поредак. Разједињени турски емири почињу да беже и месецима ишчекивана Карбукина војска се распада и пре него што је ступила у борбу. Крсташи сматрају да су спасени чудом, а да су њихова дела вођена божанском вољом. Након тога, Боемунд оснива Кнежевину Антиохију, а крсташи крећу у нове ратове. Настаје Рејмундово војводство Триполи, као и пре тога Едеса, да би коначно 15. јула 1099. крсташи освојили главну награду – Јерусалим. Краљевина Јерусалим у којој ће бити крунисани потомци Годрфија Бујонског трајаће сто година, док је Саладин и Сарацени не покоре 1187, али ће крсташки поседи и земље опстајати још један век потом.
Илустрација, настала много касније, у 14. веку, приказује освајање Јерусалима кроз одблеске бројних легенди које су везане за Први крсташки поход, а које ће се дуго ширити Европом. Устаљена представа крсташа као сиромашног ритера, другорођеног или безначајног великаша историјски је мит. Крсташки витезови су добро наоружани, потомци древних франачких и норманских лоза, кнежеви, грофови и принчеви. Наредни походи ће тек показати колико је одлазак у крсташки рат захтевао огромна улагања. Папски изасланици у наредним деценијама због тога „стављају под крст“ и оне европске великаше који не желе у рат, али су спремни да дају новац за опрему, обећавајући им исти опрост грехова који је папа резервисао за оне који се боре. То је корен праксе индулгенције, куповине опроста, која ће четири века касније поцепати Западну цркву на протестанте и католике и изнедрити нове унутаревропске свете ратове.
С.Б.
naukakrozprice.rs
