У савременој западној цивилизацији људи бирају тако што се заљубљују. Само мањи број људи успева да реализује овај сценарио, већини то не успева

Судећи по нарастајућем љубавном хаосу унутар западне цивилизације, у нечему озбиљно грешимо. Једна могућност је да наш доминантни модел бирања партнера није добар. Зато ћемо сагледати и преиспитати постојеће моделе бирања и спаривања. Како наша лична уверења не би утицала на наше закључке о овим моделима, најбоље је да се ставимо у улогу антрополога који посматра неко племе или неког ванземаљца који посматра живот на земљи.

У савременој западној цивилизацији људи бирају тако што се заљубљују. Сценарио који би требало да се деси је: заљубљивање, узвраћена заљубљеност, забављање, озбиљна веза, брак, породица, срећни до краја живота. Само мањи број људи успева да реализује овај сценарио, већини то не успева. Упркос томе што не даје добре резултате, људи се држе овог сценарија јер мисле да тако мора и да је тако природно. У њему нема ништа природно јер је он културни образац, продукт масовних медија и масовне културе. Од рођења неке особе па до њене 16 године, њено несвесно бива запљуснуто оваквим представама о љубави бар три до четири хиљаде пута.

Све више развода и патњи

Овај модел се пре стотинак година проширио из елитних слојева на народне масе, прво захваљујући љубавним романима у којима је љубав представљана као важнија од живота, а коначно је завладао захваљујући филмским љубавним наративима са срећним крајем.

Проблем у моделу заљубљивања је што су људи колективно побркали љубав и заљубљеност. Док је љубав трајно и стабилно осећање, заљубљеност је нестално осећање. Љубав је заснована на стабилном емоционалном везивању, а заљубљеност је заснована на крхкој идеализацији. Породица као основа друштва би требало да буде стабилна. Од како су мушкарци и жене почели да заснивају породице на основу крхке идеализације и несталне заљубљености, породице су постале нестабилне, а са њима и целокупно друштво.

Како заљубљеност, статистички посматрано, најчешће води у разочарање, љубавни живот је постао веома компликован: везе су кратке и нестабилне, све је више неверства, раскида и развода, превише је љубавне патње, усамљених, жена које могу да нађу достојног оца свог детета, све је мање деце, итд. Ако је избор партнера као први чин у процесу погрешан, све што следи је такође погрешно.

Други модел бирања партнера је такозвани уговорени брак и он је карактеристичан за азијске, афричке и исламске цивилизације. Он је до недавно био присутан и у Европи, па и код нас до прве трећине 20. века. У тим културама брак се сматра правно-економско-биолошком категоријом, а млади су од детињства припремани за сценарио да ће им родитељи пронаћи супружника са којим ће засновати породицу и остати заједно до краја живота. Када посматрамо уговорне бракове, често мислимо да у њима нема љубави. То је погрешно, јер се људи емоционално везују за супружника, тако да љубави има, али нама је то чудно зато што у овом обрасцу нема заљубљивања. Овај модел је супериорнији од модела заљубљивања зато што су бракови трајни и стабилни, и зато што се у овим породицама рађа много више деце.

Ново решење

Дакле, када би ванземаљац упоређивао „модерне” и „примитивне” заједнице, вероватно би закључио да је у овим другим модел спаривања далеко супериорнији. То никако не значи да се залажемо за увођење овог модела код нас. Појединци су освојили своје право да самостално бирају партнера, и у то право не треба дирати, већ треба пронаћи нови, емоционално интелигентнији модел бирања и спаривања, који ће бити стабилнији, конструктивнији и продуктивнији од бирања заљубљивањем. Стопа рађања у западној цивилизацији је толико ниска, да ће многи народи, ако се ништа не промени, нестати у овом веку.

Ако је човек са запада до сада препуштао својим несвесним процесима („срцу”, „хемији”, интуицији итд) да му нађу одговарајућег партнера, и ако то није донело добар резултат, онда је вероватно најбоље да удружи своје свесне и несвесне процесе, то јест да споји „срце” и „мозак” како би боље изабрао особу са којом жели да проведе живот. Чини се да нема важнијег задатка за „љубавологе” од дефинисања новог емоционално интелигентнијег начина бирања.