Због чега су први Венецијанци одлучили да се населе на тешко приступачном терену и како им је то пошло за руком? Је ли „La Serenissima“
од првог дана и првог ископаног канала осуђена на пропаст?
Грађење Венеције једна је од најфасцинантнијијих прича о животу у петом веку, а почела онако како је за то време типично ― причом о рату. Страх од варвара истерао је локално становништво из његових домова на копну, па су Римљани пронашли уточиште на острвима Торчело, Језоло и Маламоко. Они су направили привремена насеља, али временом су острва у Венецијанској лагуни постајала њихов трајни дом. Управо у том тренутку почиње историја Венеције.
Будући да су била изолована, венецијанска острва представљала су неосвојиво склониште. Дотадашњи становници Падове, Аквилеје, Тревиза, античког града Алтинума и Конкордије раштркали су се на територији коју је чинило чак 118 острва. Након што је решено питање локације, нови Венецијанци суочили су с новим проблемом: како овај тешко приступачан терен, блатњав и преплављен терен претворити у дом.
Рани насељеници најпре су исушили одређене делове лагуне и ископали канале. Како би се обезбедила постојана подлога на којој би касније могли да граде куће, Венецијанци су у пешчану подлогу забадали масивне дрвене стубове и на њима ређали дрвене платформе, а онда и камен. Како се наводи у изводима из XВИИ века, само за изградњу темеља чувене цркве Санта Мариа делла Салуте, коришћено је 1.106.657 дрвених стубова дугачких по четири метра, а сећамо се да су та стабла доношена из данашње Хрватске, Словеније и Црне Горе. Вратимо се, ипак, на пети век.
Иако су могли да користе камен или метал као носећу конструкцију града, тадашњи становници Венеције одабрали су дрво које, иако је мање издржљиво, опстаје под водом јер није изложено микроорганизмима који живе изнад њене површине и којима је потребан кисеоник да би опстали. Уз то, морска вода, соли и други минерали који су дошли у контакт с дрветом додатно су га очврсли.
Не постоји прецизан одговор на питање колико су венецијански канали дубоки јер овај податак варира у зависности од различитих фактора (попут плиме и осеке), али њихова дубина у просеку износи између 1,5 и два метра. Велики канал који протиче кроз само срце Венеције знатно је дубљи, па годишње достигне дубину од пет метара, док је канал Ђудека, који раздваја главни део града од острва Ђудека дубок између 12 и 17 метара. Годином оснивања град обично се сматра 421, освећењем Цркве Светог Јакова (Сан Гиацомо ди Риалто), тачно у подне 25. дана марта.
Иако је познат као град који плута, Венецију би пре требало назвати градом који тоне. Од тренутка када је изграђен, тежина објеката врши притисак на муљ испод носеће конкструкције. Тло се сабија, вода истиска, а ту је и Ацqуа алта, јадранска плима чији се врхунац одвија управо у Венецији, углавном између јесени и пролећа. Венецијанци су научили да живе с овим феноменом и релативно честим поплавама, али климатске промене и чињеница да град полако тоне претње су чије су сенке непрестано надвијене над Венецијом. Штавише, истраживања су показала да је град на северу Јадрана благо искошен према истоку, а наруку му не иде чињеница да лежи директно изнад мале тектонске плоче познате под именима Јадранска и Апулијска плоча. Будући да је она својим највећим делом испод Апенинских планина, Венеција и њена околина постепено „губе на висини“.
Како је једном студијом утврђено, већ 22. век могао би бити кобан за Венецију. Очекује се да ће Средоземно море у током наредних сто година порасти око 140 центиметара услед ефекта стаклене баште и раста температуре Земљине атмосфере. По неким изворима, 1900. године Трг Светог Марка би био поплављен десетак пута годишње, док се данас то догоди око сто пута, а сам град потонуо је од тад за око 20 центиметара.
„То је град који се налази у висиони нивоа мора, што значи да је веома осетљив на промене“, напоменула је хемичарка Каролин Флечер из Универзитета Кембриџ и додала да ће, уколико се ништа не предузме, Венеција бити „ненасељива“ до 2100. године. Срећом, за италијанску владу овај град је, како је речено, приоритет.
Помпезно најављиване подводне баријере Венецијанци још увек не функционишу. Чувени пројекат МОСЕ (Модуло Спериментале Елеттромеццаницо) покренут је с идејом да се, при надирању воде с отвореног мора услед плиме, подводним бранама затворе три дела лагуне: код Лида, Маламока и Кјође. Ове преградне баријере биле би положене на дну Јадранског мора и садржале би специјалне резервоаре. Када би се резервоари напунили ваздухом, подизали би се према површини и тако затварали пролазе, а када би се ваздух испумпао из депоа ових преграда, оне би се вратиле на дно мора. Изградња брана је започета 2003. године, а постављено је свих 78 планираних, па је пред стручњацима остало још да постигну да се све баријере подигну истовремено кад плимни талас премаши 110 центиметара. Током првих десет година од почетка градње, завршено је 85 одсто пројекта, али због бројих одлагања и трошкова не очекује се да ће МОСЕ бити довршен пре 2022. године.
Ипак, очекује се да ће се овај систем одбране града тестирати већ ове године.
„Планиране покретне баријере могле би да омогуће одбрану од поплава у наредних неколико деценија, али море ће се с временом подићи на ниво на којем чак ни непрестана затварања баријера неће моћи да заштите град од поплава. Није питање хоће ли се то догодити, већ када ће се догодити“, истиче се у извештају Унеска.
Извор: Национална географија
