Какво ли је лето у мом родном крају,
да ли поветарац густе крошње пипка?
Мене горко боле спомени што трају,
ко што ме је некад бакин прут од шипка.
Док сокаком врви мирис беле проје,
и чељад се купи, за столом, у подне.
Спомени ми спали, успомену кроје,
на одсецај мали моје земље родне.
Ех, животе давни, у сенци багрића,
одремај још лечка, док овце не заблеје.
Сво дарје што треба човеку без бића –
комад родног неба с којег сунце греје!
Завичају мили, који бујаш здрављем,
чувај се док пустош твојом земљом клија.
Завичају родни, стиснут заборављем,
живећеш у мени, све док живим и ја!
Још се сећам брата на планинском врху,
док чекамо чили праскозорје златно.
Шта смо некад били? Да ли има сврху,
кад са спомен-сата отпадне и клатно.
Успомено будна, у пресахлој ноћи,
сенко моје крви, водо моје жеђи.
Срце ми се мрви у бледој самоћи,
ушушкано овлаш у затртој међи.
Из бабине баште сво бих цвеће побро’
и гледао сутон са ђедовог храста.
Осећам, у мени, није нешто добро.
Осећам, изнутра – нека жалост сраста.
Још се сећам српа и снопова жита,
и баке што трпа откосе у вреће.
Да ли ће ми, Боже, душа бити сита,
завичајног неба, милине и среће?
Још мирише јарко оно древно семе,
из којег је бујан цео живот цвао.
Још у срцу чувам раскрављено време,
за које би данас све што имам дао.
Јоште памтим мајку док кошуље пере,
и водицу ледну што низ рукав капље.
Дал’ ће мирис руха да ми слечи зере,
срце које чезне, душу која вапље.
Још под руком слутим јелек везен срмом,
што је везла сестра пода фењерићем.
Још ми срце шета оном стазом стрмом,
куд’ сам некад целим корачао бићем.
Често себе тражим у дубини мене,
тражим брда родна где је данас – равно.
Јоште тражим смокве давно посечене,
и све старе локве, пресахле одавно.
Успомено свени у души ми босој,
која се одавно на починак спрема.
Кроз вапај ме зове осунчани осој,
под дединим храстом којег давно нема!
Ни храста… Ни деде… Ни родног краја… Никад више…
