Колики је значај Васкрса за свет у данашњем тренутку? У свеопштој кризи, економској и моралној, док православци ратују једни против других, чини се да никада нисмо били ближе нуклеарној апокалипси. Како гледате на све то, има ли наде за мир?
Данашњи свет испуњен је охолошћу, јер је технолошки прогрес погордио већ гордог човека, који посрће из греха у грех, из провалије профита у дужничку провалију, тежећи богатству без Бога, срећи без смисла, нади без вере. Имајући на уму декаденцију западног човека, велики руски мислилац Николај Берђајев рекао је, пре много година, да је Европа бесрамно богата и да зато не осећа потребу за Богом. У таквом свету ништа нас не може изненадити, јер је све подређено најнижим људским поривима. Због тога срљамо и као појединци, и као народи, и као државе. Зато су ратови наша извесност, сукоби наша константа, а бесмисао крајња лука у коју упловљава несрећни и неиспуњени човек. Биће све теже, а бојим се и све крвавије, јер су светски моћници, празни, охоли и себични, тако изабрали. У том геополитичком безнађу морамо наћи свој пут, онај исти којим су ходили наши преци, а то је да бирајући између других изаберемо себе и свој властити пут.
Како бројчано мали народи, попут Срба, треба да се понашају у овој ситуацији? Како да опстану, а да се не одрекну себе?
Наш опстанак зависи од нас, наше жеље да сачувамо свој духовни, културни, а на крају и политички идентитет, а то значи да, без обзира на друге, идемо оним путем који ће нам омогућити да опстанемо биолошки, културно и духовно, да сачувамо свој национални потенцијал за будућа времена. Ми нисмо у центру светских збивања, што је добро, па ћемо, делимично скривени, преживети надолазеће олује светских размера.
Оно што је најбитније за нас као народ, али и за свакога од нас појединачно, јесте идентитет и његово очување. Оно по чему се разликујемо од других морамо љубоморно чувати, неговати, преносити будућим нараштајима, а то су: вера, писмо, језик, историја, култура, традиција. Ако без тога останемо или урушимо богато наслеђе, биолошки опстанак неће нам значити готово ништа. На крају, светској култури дужни смо сведочити оставштину наших предака, који живе кроз нас. То је, можда, најважнији задатак свакога од нас.
У процепу светских сукоба, где се мења геополитичка слика света у којем живимо, требамо гледати себе, свој национални интерес и своју будућу позицију, јер ако ми не мислимо на себе, постаћемо другима само монета за поткусуривање. Да би нас други поштовали, морамо поштовати и волети себе, али исто тако ваља нам се свакодневно исправљати, свако од нас понаособ, јер можемо и морамо бити много бољи него што то данас јесмо.
Србија, српски народ и његови лидери су под све већим притисцима светских моћника. И сама Српска православна црква многима је трн у оку због чињенице да обједињује Србе. Како оцењујете способности актуелних лидера Срба у региону да се таквим притисцима одупру?
Ми смо под притисцима откако памтим. Ту се ништа не мења. Чини ми се да смо вековима изложени притисцима, с разних страна, па нам је такав начин живота обликовао не само историју већ и карактер, што и није тако лоше. Ништа људе и народе тако не ојача као заједнички проживљене и преживљене невоље. Оне су арматура наше постојаности. Да није невоља, које су нас учиниле жилавим, отпорним и јаким, одавно бисмо се исписали из историје, али нисмо. Трајемо упркос свима и свему, и трајаћемо још дуго.
Српска православна црква била је и остала стуб нашег народа, утеха у тешким временима, прво и право народно училиште, утеха у данима ропства, народно сабиралиште, али и најстарија национална институција. Због тога би они који нас не воле да умање значај Цркве међу Србима, да Цркву сведу на ниво фолклорног друштва, али њен значај је такав да ће им такав наум тешко поћи за руком. Црква, иако делује у историји, није само од овога света. Она је мост који спаја Небо и Земљу, време и вечност. Због тога је Црква наша неопходност и насушни елемент нашег постојања. Наши народни и државни прваци, свако у складу са својим моћима, снагом и мудрошћу, настоје, чини ми се, извести наш национални брод у мирније воде. То је претежак задатак, јер је море превише узбуркано, а наш брод није тако велик, чврст и јак. За тај подухват потребно је велико умеће, али и вештина која се не може научити, већ се она стиче на узбурканим таласима. За сада пловимо прилично мирно, колико је до нас.
Има ли шансе за помирење народа у БиХ, колико им у томе помажу или одмажу спољни утицаји?
Немам утисак да су народи посвађани, јер народи немају и никада нису имали разлога за посвађаност. Да није злонамерних медија, непромишљених вођа и страних душебрижника, не би било ни сукоба, ни ратова, ни омразе. Свако би живео свој живот онако како је научио, како уме и зна. Ова земља је довољно пространа да у њој за сваког има места. Међутим, увек се нађе неко са стране да ради својих интереса свађа оне који ово заједничко тло деле стотинама година.
Када схватимо да ова земља и њен мир зависе искључиво од нас, тада ћемо другачије мислити о онима који нам шапћу са стране како, када и с ким да радимо ово или оно. Примери негативних спољних утицаја видљиви су свуда по свету. Довољно је прелистати најчитаније новине и портале, те видети шта се збива, с које стране се подстичу и распламсавају већ постојећи сукоби, па ће нам све бити јасно. Тако је и овде, у Босни и Херцеговини, где се владе не могу формирати без консултација у страним амбасадама, што нас чини лаким пленом за туђе интересе, а у крајњој линији нас и понижава, деградира као политичка бића. Док год сами не увидимо да смо једни другима најпречи, дотле ћемо бити најјефтиније шаховске фигуре у рукама оних којима ни најмање није стало до нас. Зато је од огромне важности да политички прваци седну једни с другима, да разговарају колико год је потребно, да се међусобно договоре, без тешких речи, куда и како даље, да би се релаксирале постојеће напетости и да би овдашњи људи видели да имају будућност у својој земљи, у којој су се родили и одрасли, а не да иду у бели свет. Нигде није тако лепо и пространо као у сопственом завичају, а нигде тако тмурно и хладно као у туђини. На то је, још давно, мислио и Алекса Шантић, када нам је поручио да су у туђини грки залогаји хлеба „где свога нема и где брата није”.
Зато смо дужни да се окренемо ка онима с којима делимо језик, тло и заједничку прошлост, да искрено разговарамо, да се братски договарамо, како бисмо, без спољних уплива, пронашли начин да живимо у миру, поштовању и слози, а не да се са нашим комшијама срећемо негде у Немачкој, Аустрији или већ ко зна где. Никада није касно покушати са чињењем добрих дела.
Има ли наде за васкрсење српског народа у Епархији бихаћко-петровачкој? Може ли Београд да помогне повратак Срба у те крајеве?
Садашње стање није добро, не улива оптимизам. С друге стране, оно није безнадежно. Постоје бројне могућности да се бар заустави даљи одлив становништва, да потпуно не опусте ови благословени крајеви који никада у својој прошлости нису били пусти. Потребно је много воље, ентузијазма, памети и средстава да се преокрену садашњи токови. Чини ми се да не постоје довољно добри и осмишљени одрживи пројекти да би људи, нарочито они млађи, остали у својим селима и градовима. Понављам, нема довољно добрих пројеката. Њих треба осмислити што пре, па све снаге уложити у њихову реализацију, јер после може бити касно. Чини ми се да се лако одричемо територије. Довољно је погледати данашњи руско-украјински сукоб, па ће нам многе ствари и бити јасније. Русија је толико просторно велика земља да је то нама непојмљиво, али се не одриче ни центиметра своје територије. С друге стране, Израел насељава и култивише пустињу да би привукао нове усељенике. Нити смо Израел, нити смо Русија, али морамо коначно схватити да морамо сачувати оно што смо од предака добили, јер је Крајина и плодна и родна, у њој су наши храмови и гробља, наша прошлост и наша садашњост. Учинимо све да у њој буде и наша будућност.
Потребно је, што пре, осмислити шта можемо и шта требамо, јер узалуд нам средства ако су пројекти лоши. Позивам све релевантне институције да нам помогну одрживим пројектима, савјетима и средствима. У томе нам је помоћ Србије неопходна, јер не смемо дозволити да постанемо небодерски народ, зато што би то био наш дефинитивни крај.
Познат је ваш вишедеценијски рад на обнови манастира Рмањ. Може ли се таквом посвећеношћу удахнути нови живот осталим уништеним светињама на Балкану?
Обнова манастира Рмањ, који је најзначајнија православна светиња у западном делу Босанске Крајине, била би незамислива да није било помоћи председника Србије Александра Вучића, који је препознао оно што многи пре њега нису, а то је важност ове шестовековне светиње и њеног значаја за целокупно подручје Српске тромеђе.
Манастир ће у јесен ове године засијати у пуном сјају, јер је у току најопсежнија обнова у његовој историји. То је био наш дуг према стотинама монаха који су се подвизавали у овој светињи, али и према данашњем нараштају који вапије за духовношћу која је једина у стању дати смисао свакоме од нас. Због тога је обнова Рмња од изузетне важности за све нас, па чак и за оне који у томе не виде неки нарочит смисао.
Онако како данас обнављамо Рмањ, тако ћемо, надам се, обнављати и друге наше светиње, али не само светиње већ и напуштене домове, порушена огњишта, запуштена гробља, па и сами себе, јер само тако можемо обновити заспалу Крајину која вапије за нашим незаборавом. У свему томе обнављамо сопствене душе, јер оно што се дешава око нас није ништа друго до одсјај онога што се дешава у нама самима. Важно је да се ради, гради, подиже и обнавља, јер то је светло наде које нам је потребно свима.
Васкрсење Рмња, чврсто верујем, само је наговештај онога што ће се дешавати у скорој будућности, јер је обнова наш национални и духовни императив. Без биолошке, духовне и културне обнове биће нам узалудна и она економска, ма колико то некоме, можда, чудно звучало. Ми имамо традицију и богату прошлост да бисмо постали народ потрошачке филозофије, тако да нам је економски процват средство, а не циљ. По томе се разликујемо од многих. Зато ћемо и опстати, јер је Васкрсење Христово темељ нашег постојања. Распеће смо већ прошли. Голгота је иза нас.
Извор: Политика
