Iskustvo jednog Amerikanca

Ja sam pravoslavni Amerikanac. Za mnoge i ovde u Rusiji i u mojoj otadžbini, taj izraz, sasvim je moguće, zvuči čudno. Ali stvar je baš takva. I još više je čudnije to što sam rastao kao „tipični Amerikanac“.
Vaspitali su me roditelji koji su želeli da njihov sin u životu ima više nego oni u svoje vreme. U svojim planiranjima sastavili su tačan plan: ja sam trebao ići na univerzitet, tamo dobiti „posebnu“ profesiju koja u konačnom rezultatu treba da utvrdi moju buduću sreću i stabilnost u životu.
Tada, kao uostalom i sad, bio sam uveren da su mi roditelji iskreno želeli samo dobro. I eto, odmah posle završetka univerziteta, počeo sam da tražim posao iz svoje specijalnosti-strani jezici i literatura. Posle nekoliko meseci primili su me u Međunarodnoj banci rekonstrukcije i razvitka (bolje poznatija kao Svetska Banka) u Vašingtonu. Dobio sam mesto o kojem je maštala većina Amerikanaca. Imao sam dobru platu, banka mi je platila sve poreze i odmah mi je bila predstavljena i mogućnost petonedeljnog odmora (tada kad je većina amerikanaca koji su počinjali da rade dobijala pravo na samo dve nedelje!), besplatna medicinska usluga i druge materijalne povlastice. Ukratko govoreći, sa dvadeset dve godine „zadobio“ sam posao koji me je materijalno obezbeđivao čitav život. U to vreme sam posećivao baptističke skupove i sebe smatrao istinskim hrišćaninom. Protestantizam mi je u mnogome pomogao: čitali smo Bibliju i pojedinačno, ozbiljno izučavali Jevanđelje. Ja sam voleo i muziku i pevanje koji su mi pomagali da osećam jedinstvo sa drugim vernicima.
Protestantizam u Americi je okrenut više ka svetskoj slavi i bogatstvu i novi posao u Svetskoj Banci harmonično je odgovarao mojoj predstavi o sreći. Ideja duhovnog podviga i nošenja svoga krsta je nešto strano protestantskoj etici. Govorili su mi: „Hristos hoće da ti budeš srećan i uspešan“. Sve se to činilo u potpunosti logično: ako me je Hristos stvarno voleo, onda je On naravno hteo, da ja budem uspešan i srećan. Uz to, kod protestanata je bio visoko razvijen osećaj zajedništva, zajednice. Vreme provedeno sa njima dalo mi je prvi, iako malo površan, ali dečije iskren, osećaj hrišćanske ljubavi.
Prve godine rada u Svetskoj Banci zanimao sam se onim što mi se najviše sviđalo-sastajao se sa ljudima iz različitih država i napredovao u stranim jezicima. No, mom udobnom životu nije bilo suđeno da se produži dugo. Jedna devojka, poznanica sa univerziteta, prešla je da živi u Vašington. Potraga za dubljim shvatanjem suštine hrišćanstva doveli su je među grupu mladih, iskrenih hrišćana, koji nisu pripadali ni jednoj denominaciji već su prosto, pokušavali da služe Bogu, pomažući svojim bližnjima, shvatajući tako duhovni priziv da slede za Hristom. Moja drugarica je sa mnom često govorila o životu tih ljudi. U početku sam je slušao sa interesovanjem ali sam uskoro u njenoj priči osetio ugrožavanje moje lične slobode: to čime su se zanimali ti ljudi zahtevalo je samoodricanja i nikako nije odgovaralo mojoj slici „ugodnog“ sveta. Bila mi je u potpunosti dovoljna moja „religija uspeha“ i uskoro sam počeo ljutito da napadam na izvor njene radosti. Nikako se nisam saglašavao ni sa čim od onoga što mi je govorila i trudio sam se da posejem sumnju u njeno srce. Sada, sagledavajući prošlo, mogu da kažem da sam to radio ne iz zle namere, već, više iz straha. Hristos je već kucao na vrata moga srca, ali ja još nisam bio spreman da Ga primim.To je bio drugačiji Hristos od onoga sa kojim sam odrastao. Osetio sam ugrožavanje mog svetskog komfora od strane Njegovog Krsta, koji je stajao ispred mene. Užasno sam se ljutio na taj pokušaj rušenja moje lične sreće i iskorištavao sam svaku mogućnost da bi ismejao prostu veru moje drugarice. No, najzačuđujuće je bilo to, što nju ovo uopšte nije pogađalo. Ona je produžavala da stremi ka Hristu, tada kada sam ja tražio utehu u svetu. Između nas je stala neka duhovna pregrada. Osećao sam se duhovno izolovano od nje i krivio sam Boga za to. Jer, ja sam Ga takođe voleo. Ja sam Ga voleo čitav moj život, u krajnjoj meri, tako sam makar mislio. Ali zašto mi je bilo tako loše? Da bi nekako zamenio osećaj duhovne radosti, pribegavao sam svetskim potragama za srećom. Moji napadi su postajali sve agresivniji. Ništa slično se ranije sa mnom nije dešavalo i sȃm nisam shvatao, zašto sam se tako surovo ponašao prema njoj. Nisam hteo da imam ništa zajedničko sa tom hrišćanskom grupom koja je stala između nas. Uistinu, strah može naterati čoveka da radi čudne stvari.
Jednom mi je drugarica rekla da se sprema da krene u Pensilvaniju da poseti svoju poznanicu. Dok je nije bilo u Vašingtonu, sa mnom se dogodilo nešto što ne mogu nikada zaboraviti. Bio sam kući i rešio sam da čitam Bibliju. Tog trenutka, kada sam je uzeo, zahvatilo me je nekakvo neopisivo i potpuno neočekivano osećanje nadahnuća. U tim trenutcima svi moji strahovi, sva moja protivljenja i osećaj usamljenosti su iščezli. Pojavila se veoma jaka želja da budem sa tim ljudima. Na kraju, posle tri godine u Svetskoj Banci, odrekao sam se mog udobnog života i svetskih uteha, te, stupio u grupu mladih hrišćana, koji su se pre sedam godina obratili u Pravoslavlje.
Sećajući se godina učenja u univerzitetu, ne mogu da ne pomenem nezaboravnu ženu-Veru Grigorevnu Usenko, koja je bila jedna od mojih profesora ruskog jezika. Kao da je juče bilo, jasno se sećam kako me odvodi na stranu posle predavanja i govori mi: „Kod nas ovde svake nedelje ima Pravoslavno Bogosluženje. Ti bi trebao otići. Služba je prelepa. Mi stojimo po tri sata!“. Noge su mi se pobunile već od same pomisli na stajanje od tri sata na nekoj službi. Nisam otišao u crkvu. Mislim da jednostavno nisam bio spreman. No, poražavajuće je, kako mi je tajanstveno, moj budući put već bio pokazan… Nisam postao pravoslavac u svojoj otadžbini Americi nego u Holandiji, gde sam proveo dvanaest godina života. Da bi nekako preživeo radio sam kao tipograf u velikom međunarodnom izdavačkom preduzeću u Amsterdamu. Počeo sam da učim holandski jezik i posle tri godine dobio povišicu, postavši prevodilac direktora preduzeća. Holandija je jedna od najkonfornijih zemalja u svetu. Siromaštvo, onako kao u većini drugih zemalja, tamo praktično ne postoji, a materijalni život previše često liči na bajku. Ali, jednom sam dobio pismo od pravoslavnog jeromonaha iz Amerike. On je čuo da znam ruski jezik i upitao me da li bih mogao prevesti nekoliko važnih pravoslavnih tekstova na engleski. Predlog me iznenadio, zato što gotovo ništa nisam znao o Pravoslavlju, ali sam bio rad zbog mogućnosti da ponovo radim sa ruskim jezikom i pristao sam da prevodim. Poslali su mi knjige o optinskim starcima, Žitije starca Isidora iz Getsimanskog Skita, koji se nalazi pored Sergijevog Posada i Bogoslovsko delo arhiepiskopa Teofana Poltavskog, duhovnika poslednje Carske porodice.
Danju sam radio kao prevodilac u holandskoj agenciji, te sam stoga, prevodima sa ruskog mogao posvećivati samo nekoliko sati noću. I tada, polako ali sigurno, počeo mi se otkrivati novi svet. Nezadovoljan zbog oskudne leksike, koja mi je bila potrebna, počeo sam posećivati pravoslavne crkve u Holandiji, te, ruske manastire i crkve u Francuskoj, starajući se da saznam koliko je moguće više pravoslavnih reči.
Malo pomalo, moje se srce počelo menjati i uskoro sam se krstio u Pravoslavnoj Crkvi. Tako sam na kraju stekao ono za čim je istinski čeznula moja duša. Najednom sam se našao sjedinjen sa nenarušenom hrišćanskom tradicijom, starom dve hiljade godina. Čak ni sada ne mogu verovati da se sve ovo baš meni dogodilo. I kako posle toga govoriti da čuda ne postoje! Protestantizam je bio samo početak moga obraćenja u istinsku veru, ali upravo kroz njega ja sam prišao Pravoslavlju.
Uskoro je moj „udobni život“ ponovo postao neizdržljiv. Znao sam da je potrebno učiniti neki odlučujući korak, kako bih sačuvao stečeno unutrašnje bogatstvo. Tri godine posle krštenja, šokirao sam svog upravnika izjavom da se spremam napustiti svoje radno mesto, nakon dvanaest godina provedenih u firmi, radi toga da bih se vratio u Ameriku i živeo u ruskom pravoslavnom manastiru u planinama severne Kalifornije-bez struje, vode, telefona-ukratko, bez svake komfornosti. Ali to vreme, provedeno u manastiru, bilo je najlepše u mom životu.
Posle pola godine života sa monasima, iguman me upitao da li bi hteo da predvodim grupu pravoslavnih amerikanaca kako bi otvorili u Rusiji manje predstavništvo, u cilju izdavanja pravoslavne literature, radi pomoći Rusima koji žele saznati nešto više o svojim pravoslavnim korenima. Tako sam se i našao u Rusiji. Zbilo se to 1992. godine.
Pa, iako su uslovi mog života danas daleko od komforta, koji sam imao na Zapadu, ja sam iskreno, mnogo više srećniji danas, nego onda, kada sam bio okružen svim udobnostima savremenog života. Stradanje i samoodricanje nalaze se u srcu hrišćanstva i neprestano nas podsećaju na Isusove reči da Njegovo Carstvo nije od ovoga sveta.
Sa ruskog preveo: čtec Dejan Đuričić
žurnal „FOMA“

 

prijateljboziji.com

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime