Отишла си,
Изгубила се у хладним маглама вечности
Са сенкама на издисају,
Док су ветрови спавали на небу.
Отишла си,
На бескрајним дунама пешчаних брегова,
И у рањеној души мојој
Остави топле отиске нежних стопала твојих. Ужасан бол и туга надвише се нада мном Као тамни облаци олује.
Мајко, гледајући твоје анђеоско лице
Не смедох ништа да кажем.
Било је као туга што личи на смрт!
Мука ме обузе.
Узнемирена ходам улицама.
Сунчеви зраци носише ме све даље и даље. Угледах Сребрно језеро
И виле како излазе из воде.
Уз непознате звуке заиграше коло!
Чекам крај језера све док виле не одоше. На том месту створи се кутија пуна блага. Нечији глас ми проговори:

„Узми, то ти је дар од Бога!„
Стадох замишљена и претворих се
У пророчанство.
Брзо се окретох и кренух према кући. Испред куће створи се гомила људи! Ништа не говоре, зуре једни у друге. Вихор туге ме преплави!
Помислих на тебе, мајко!
Отишла си..

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име