Чији је патријарх који столује у Фанару? Ко даје легитимитет ономе који има најмање верника да тргује православљем по свету?  У најмању руку чудни потези Фанара су забринули читав православни свет. Притисци који они врше на све Помесне Цркве постају све изражајни и бахати. Од горућег проблема Украјине до покушаја потчињавања читаве дијаспоре, посебно Сједињених Америчких Држава.

Спорно код истанбулског патријарха јесте све. Од титуле „Васељена“ која се односила на непросвећене, незнабожачке земље којих данас нема до његовог односа према осталим Православним Црквама. Јеванђеље је стигло на сваки континент у сваку државу. Своју пређашњу силу и славу је Цариградска патријаршија изгубила 29.  маја 1453. године падом Константинопоља. Од тада постају потчињени исламском владару то јесте султану. Од 20. вјека патријарх у Истанбулу се не може постати без предходне сагласности Турске државе.

Турски султан поставља цариградског патријарха
Турски султан поставља цариградског патријарха

Сам Фанар јесте једна мала област у којем су живели Грци и остали православни народи. Становници ове градске четврти су се бавили трговином. Они су служили Османској власти као најбоље харачлије. У нашем народу су остали запамћени у врло негативном историјском сећању. Фанариоти су на нашим просторима чинили зулуме скоро као и Турци. Нису имали разумевање за потчињене народе него су као трговци без етике гледали само и искључиво материјалну добит иако су били свештеници православне цркве. Остало је упамћено да је 1815. године  патријарх Кирило VI описао фанариоту Данила као човека који је  „варалица, који крчми Бога и тргује са Христом“. Харачи и прогони Турака су били потпомогнути привременом црквеном управом из Истанбула, посебно у периоду када је Србима укинута патријаршија.

Веома је битно да разликујемо Фанар од наше многострадалне браће Грка. Чак и када је Грчки народ кренуо у ослобађање од Османлија Фанар је био на страни Турака. Фанариоти су најверније слуге султана са само привидним формалним обележјима некада славног Ромејског царства и то је оно што знају сви народи из осталих православних помесних цркава.

Фанар и ако се налази на истоку од пада Цариграда је тежио да буде запад. Тако је патријарх Цариграда пожелео да буде већи папа од папе. Да потчини околне народе разним марифетлуцима увек играјући на карту слугањства великој сили. Некада се Фанар ослањао на велико Османско царство, па кад је Османска империја пропала Фанар је постао верни слуга англосаксонаца а сада се ослања на Пентагон. То је разлог због којег је Цариградски патријарх бесрамно дао томос удружењу расколника у Украјини. Овде је поступио као продужена рука НАТО војног пакта, истог оног који је нама чинио непочинства. Признавање расколника и отвореним притисцима да остали признају исте, Цариградска патријаршија је почела да отвара живе ране на Телу Христове Цркве. Фанар никада није гасио пожаре унутар Православног света, него само потпаљивао. Њихов однос према Српској Цркви јесте јако сложен. На жалост, као што су некада Срби узимани за јањичаре, тако сеи данас из СПЦ узимају јањичари слуге Фанара. Јањичари којима је дражи Истамбул од Пећке патријаршије. Онима који би дали Стару Србији и ако су наши патријарси тровани због ње, а ми као Црква мучеништвом потврдили да смо једина канонска организација у данас званој Северној Македонији.

Људи из наше Цркве којима је Истанбул духовни Јерусалим исказали су своје слуганство још на Критском сабору. Када смо без потребе поступили као шарлатани, пре свега приставши на одлазак на тај сабор, који је био све само не сабор. Од првобитних позиција одбијања да идемо на Сабор до присуства самом Сабору, жедне преко воде су нас превели СПЦ јањичари. Нашој браћи Русима смо тад показали да нисмо баш чврсти у својим ставовима и да неки од нас могу да их издају за „тепсију рибе“. Проблеми који и данас стоје пред нашом Црквом јесу Македонски проблем који Цариград не жели да решава, и ако жели то ће бити све само не на нашу корист. Стиче се утисак да Вартоломеј и његови сараднице желе да тргују са нама, односно са нашим црквеним интересима, да нам отворе што више проблема од Сједињених Америчких Држава до Скопља да би у том трговању као искусни на кантару само они имали корист. Наш став треба бити доследност. Ми не можемо да тргујемо својим за своје, у таквој трговини ми смо само губитници. Наравно да ми не требамо да будемо ни „Руска губернија“ а реално то никад нисмо ни били, него оно што јесмо аутокефална, самостална Светосавска црква. Пријатељску руку морамо да пружимо ономе са киме се наши интереси поклапају. Христос није у сили него у правди по речима Александра Невског. Ми требао остати у правди и занемарити притиске Цариграда ојачаних тренутно највећом војном алијансом. Ми морамо бити што смо били да би опстали. Света Црква која је независна, са којом се не може трговати. Проблеме поклоника Фанара треба решавати, да не угрозимо нашу хијерархију. Наша Црква мора да опстане на свим континентима као једина узданица и чувар духовности и националног идентитета. Србин је Христов где год да се налази захваљујући Српској Православној Цркви и то мора остати.

Теолог Небојша Лазић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име