Крштење је прва Света Тајна коју прима верујућа особа. Крштење је једини начин за улазак у спасоносну Цркву Божију нама присутну Нојеву барку, спасавајућу институцију. „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Матеј 28,19). На крштење смо сви позвани као и на спасење. Умирање старог човека и рађање новог јесте искуство крштења, уз то да се крштавамо водом и Духом Светим, и оплемењујемо своју ипостас благодатима Духа Божијег. Тај спасоносни чин јесте први корак ка спасењу, али и неопходан. Како је будућност сваког човека неизвесна, а крштење предуслов да се постане хришћанин. О значају крштења говори и апостол Павле колико је битно и да је оно само „духовно обрезање“ у знак Новог завета између Бога и човека, мистичног односа две личности, и Христос се крстио и свакако да морају и они који себе сматрају хришћанима.

Црква је увела праксу крштења беба, никада се не зна последњи час, а само православни могу имати православни обред. Свети Кипријан нам говори да су се многи противили овој пракси читав четврти и пети век, али је на крају она превладала. Аргумент је био да особа мора бити зрела. Свакако да не мора, зато што постоји духовни отац или кум који се брине о старању недоношчета Божијег. Узрастање мора бити како телесно тако и духовно.

Како смо ми Срби много тога сачували паганског и христијанизовали га, што је свакако био позитиван тренд то смо урадили и са крштењем. Црква је Бого-човечанска заједница, а ми смо место Агап-еа почели да правимо прославе, гозбе којих се не би постидели ни многобошци старога века. Место акценат на духовности, на радости ставили смо акценат на јелу и пићу, на заједници опијених, мислећи да се тако показујемо. Радост новог члана Цркве смо заменили, радости ка греху истичући своју страдалну природу. И овакви какви смо, у паду у време забрана и рестрикција окупљања престали смо се и крштавати. Грех је промашај циља спасења, тако и ми правимо промашај суштине и отказујемо радост хришћанства и дар Божије благодати, пошто је крштење и водом и Духом, све то вечно мењамо са пролазним зарад наше пале природе. Сведоци смо, какве раскошне прославе правимо са тонама хране и хектолитрима алкохола по ресторанима и осталим просторима за прославе. Како нам је то ускраћено тако смо ми себи узели за право да ускратимо спасоносни чин уласка у Цркву Божију некрштеним, оглашеним. Колика је себичност палог човека који се радује палој творевини  више него приближавању Творцу. Тако да број крштених опада и то зато што нам је ускраћена прилика за опијањем и нехришћанској прослави. Сведоци смо и тога да често родитељи оклевају и у крштењу, а тек у времену пандемије, забрана. Опет постаје битније шта ће неко други рећи, и одлучујемо се   поступимо у складу са паганском традицијом него хришћанским наслеђем.

Први векови хришћанства су значили страдање, и често и крштење у крви, али се хришћани никада нису одрицали спасоносне Свете Тајне, тежили су ка Богу, тежили су ка охристовљењу. Крштења су била по катакомбама, у тајности, али су била. Суштина је била битна, а не пролазна форма. Људе су убијали, прогањали и растрзали лавови само зато што су били крштени, а ми данас не можемо изаћи из своје зоне комфора и то за оним спасоносним да добијемо још једно члана Цркве Христове. Свакако да  да правимо и од рођендана, Нових година и шта све већ не славе Срби, али једном ставимо спасење душе у први план крштавајмо и без паганских прослава, радујемо се да наши ближњи имају прилику да се охристове да крену путем Господа нашег и Спаситеља. „Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божије“ ЛК 18; 15-17

 

Теолог Небојша Лазић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име