Пролазим кроз дане минулог столећа… Тужна срца куцају из рањене земље! Киша пада кроз уста минијатура… Ваздух кроз сенку испарава из костура И упловљава у зраке Сунца…
Тамо сам уткала клупче песникове потке; Нека се одмота у неком следећем веку! Гледам како се свет од страха причешћује Да не осети када за собом залупи врата… Пробудих се из заспалог грла!
Угледах тело своје мајке
Како промиче кроз алге зеленила.
Видела сам и странца у себи,
Док сам се огледала
У зеницама туђег неба.
Кроз биолошку таму
Цртала сам графичком оловком отаџбину
Да бих у њој окачила праисконске слике. Из уста излете крик са ликом човека,
Што игром мудрости остави пустош за собом… Питам се,
Да ли је ово крај или почетак?
Певају птице жалним гласом… Стижу из разрушених снова И носе судбоносне поруке… Помислих: чему се радујем? Једино овој песми,
Што је ни време не може уништити,
Ни трагове њеног постојања пребрисати. На земљи пустош влада!
Орем небеске њиве,
Просипам семе по звездама,
Где ће пронићи пламен духовне лепоте. Зашто одлазим у пространство Трона?
И са својим стиховима додирујем Свемир. Зашто мајку изгубих?
А сад је тражим у сузи топлог пепела. Зашто се ружни снови крију испод јастука, Када се живот окреће у кругу?
Зашто сам песник и пишем песме,
Када се гађају стиховима?
Зашто на длану држим слова
И гледам Сунце како полако стари? Зашто ме дариваше земаљским животом, Кад ми је живот у једном снопу песме?
Зашто са Земље, кроз олујне завесе, Гледам небеску равницу?
Рећи ћу зашто!
Моји се преци настанили у небу, Саградили куће вечности
И шетају као домаћини родословом.
