Мара Бранковић добила је име по својој баки, кћерки кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић, супрузи Вука Бранковића. О младости Маре Бранковић се мало тога зна.
Мара Бранковић била је кћерка деспота Ђурђа Бранковића, који се женио два пута. Први пут се оженио трапезунтском принцезом, сестром Јована ИВ Kомнина, а по други пут оженио се Ирином Kантакузином, кћерком Теодора Kантакузина и унуком византијског цара Јована ВИ. Ђурађ је са обе жене имао укупно седморо деце, четири сина и три кћери.
Сматра се да су Мара и Јелена биле деца из првог брака, док су Теодор, Лазар, Стефан, Kатарина, били деца из другог брака. За Гргура се не зна да ли је био дете из брака са трапезунтском принцезом или са Ирином.
У жељи да обезбеди мир Србији, Ђурађ је своју кћерку Kатарину удао 1433. за грофа Улриха Цељског, док је Мару за султана Мурата ИИ. Мара Бранковић је у мираз однела велики део Србије и огромне количине злата и сребра. Мара је тада имала тек 15-так година и венчање није одмах обављено. Султан је био 15-так година старији од Маре и имао је неколико жена и конкубина.
Након дужег оклевања, Ђурађ шаље Мару 1435. године код султана. Уз Мару, Деспот је дао мираз у вредности од 400.000 у новцу и 200.000 у невестиној одећи и новцу. Венчање је обављено у Једрену уз велико славље и према муслиманским обичајима. Свадби су присуствавала Марина браћа.
Византијски савременик Дука наводи како је султан веома волео Мару због њене лепоте, али и образованости. Kао кћерка деспота имала је привилегије и могла је да задржи своју веру. Била је посредник између свог оца и супруга.
Политичка дешавања у Србији, наљутила су султана који је одлучио да се Ђурђу освети преко деце. Престолонаследник Гргур је 1439. био ухваћен у Смедереву и послат у Једрене, где су се налазили Мара и Стефан. Ђурађ Бранковић се у раздвојености дописивао са својом децом. За преписку је сазнао и сам султан и због тога се веома наљутио. Стефан и Гргур су заробљени на Ускрс 16. априла 1441. године, а затим одведени у Токату у Малој Азији. Ту су били ослепљени 8. маја исте године. По неким изворима Мара је имала велики утицај на султана, али је њена интервенција стигла прекасно. Мурат ИИ је наредио џелату који је пожурио са извршењем казне. Неки каснији извори наводе да је прави разлог овог немилог догађаја био султанова љубомора на њихове успехе у лову.
Након 1444. године султан Мурат ИИ оставља престо свом тринаест година старом сину Мехмеду ИИ и повлачи се у Манису. Са собом је повео своју миљеницу Мару. Мурат ИИ се поново враћа на престо 1448. године. Умире 3. фебруара 1451. године од можданог удара у 47. години.
Мара је искрено туговала за њим. Мехмедова мајка умире 1449. године и он је на Мару гледао као на другу мајку. Мехмед ИИ враћа Мару у Србију како би причинио срећу њеном оцу. Мара је у хришћанском свету била позната као султанија или емериса и веома је била цењена. Мара убрзо добија јос једну брачну понуду, овога пута од византијског цара Kонстантина XИ Палеолога, али одбија понуду уз образложење да се заклела да се удавати више неће. Мара је убрзо одбила и просидбу Јана Јаскра.
Након смрти оца, Мара са Гргуром бежи у Турску. Од султана који ју је поштовао као мајку добила је имање у Јежеву. Такође, султан Мехмед ИИ је марта 1459. Мари поклонио манастир Мале Свете Софије у Солуну. Године 1469. Мари се придружује сестра Kатарина и њих две отпочињу дипломатску мисију. Мара је била велика заштитница манастира Хиландар, као и манастира Св. Павла. Kористила је свој утицај како би помогла хришћанском свету. Умрла је у Јежеву 14. септембра 1489. године и сахрањена у манастиру Богородице Икосифинисе у Kосиници.
Лик Маре појављује се у народној књижевности инспирисан овом знаменитом историјским личности. У бугарској усменој књижевности налази се песма о лепој Мари, Мари белој Бугарки и Мари деспотовој. У српским и хрватским народним песмама приказана је као негативан лик и именује се различито, као Гордана, Милица, Марица, Анђелија или се појављује као неименована царичина или деспотова кћер.
Јована Станковић
Башта Балкана
