Људи који беже не смеју да се суоче са самима собом и зато не посежу за пријатељством другог човека. Пријатељство другог човека може бити делотворно само ако га упознамо. Када га упознамо, тада назиремо истину и престајемо да будемо статични. Због тог, за нас неразумљивог, кретања, ми не можемо да разумео зашто се унутрашњост цркве зове лађа. То неразумевање нас одводи од познанства других, љубави, вере, и прикива нас за фотељу испред телевизора.
Многи људи тако бленећи у програме који су, по правилу, шарена лажа, замишљају живот као статику. Још горе ако мисле да је та статика негде записана. Заправо, живети живот значи кретати се према просторима који нису увек познати. То кретање према истини може само да постоји храброшћу. Такво освајање слободе јесте вера. Међутим, храброст је баш у томе што та слобода, која је вера у ненаметљиве Христове речи, нема гаранцију, већ нас позива да сами себи направимо темељ и тако изађемо из оквира овог постојања које нас окружје. Мени то личи као да сам посетилац на овој Земљи. То што сам посетилац ми даје посебност и уникатност општења са другим постојањима око себе. Тако ја појмим непроцењиву вредност оног другог, који је исто тако непоновљиво уникатан као и ја. Тако сам доспео до одговора на питање Шта је вера?; а што сам могао да познам само сазхваљујући томе што ја личим на мог Творца. Да бих упознао себе и свет око себе и да бих имао веру, морам да стварам, као и мој Осмислитељ. Такво стварање доводи ме до поља ненаметљиве љубави. Заправо, Бог је љубав а вера је пријатељство. То пријатељство подразумева дела и кретање које се противи статичности фотеље која је усидрена испред телевизора. Када сам одлучио да живим живот, устао сам из фотеље, отворио врата мог загушљивог стана и кренуо према непознатом путу, вођен жељом за истином. Схватио сам да је та истина дело а да е то дело љубав. Једино ми је могуће да проветрим моју загушљиву собу изласком из учмалости, кретањем према другоме а тај други ми доноси свежину познавања Бога који није статичан. Тако ја упознајем себе као динамичко биће које се изграђује одбацивањем предрасуда. Тако почињем да одлучујем ја а не да ми нека хипнотисана гомила суди говорећи ми да би требало да се вратим у статику оне фотеље.
Ја хоћу да живим живот а не да бленем у шарене лаже које ме нападају, највише са телевизијског екрана, али не само из њега, већ и из учмалим и блатњавих односа људи који су кукавички закачени за своје окове. Предлажем да свако од нас размисли од чега су направљени ти окови.
