Човек је оболео од непознавања сопственог узрока када је лишио себе природних сила које су усмерене ка циљу. Тај циљ је узрок постојања. Скренувши са пута узрока и ставши на пут на коме се ништа не види од измаглице самодовољности човека, природно пристаје на тумарање по путу изгубљених које је атеизам. Тако атеизам постаје природан, а уствари је скретање у ћорсокак живота.
Човек уместо да буде садејственик Творца, почео је да се клања творевини. Тако је окусио страдања, која су препреке и страсти на путу који води у откриће человјека који има чело уперено према вечности. Та вечност није никаква бајковита умишљеност, него егзистенцијални и животни Христов позив на који се одазивам као да сам олимпијски скакач у даљ. Само што ја скачем у живот.
