Молитвени дар усхођења Богу је пресељење у покрет самооткривајућег тиховања. Ономе који не прима дар са олтара, доносиоца који је својим животним прохтевима и похотама ожалостио своје ближње, преставши да буде пријатељ Христов, срушивши мост ка њима, мост који се зове љубав.
Ја у духу Истинитог приносим на олтар искрености жртву која се претвара у надахнуће молитве присуством Христовим.
Од свих мојих чула, очни вид ми најпрецизније показује стварност овог света, тако је и молитва најпрецизнија од свих врлина којима усходим. Молитва постаје врлина када њоме дишем.
Знам да сам молитвом закорачио у пределе који нису спознајни мерилима овог несигурног и пропадљивог света.
Када сам осетио радост која ставља моју личност у погон, вољом према Осмислитељу, покретачу мојих дела вером. Мојом вером хрисћанства надилазим пријатност лепоте, тако да она путује од пријатног ка корисном. Мој живот вере напушта угодну унутрашњу луку пријатности и испловљава на таласу корисности ка пучини искрености.
