Моје чулности су у крајњој линији апсурдне. Оне у себи у својој тајности, у својој чаури су сачињене од недоследно смешне у крајњој линији ограничене и једносмерне насладе, која у себи као други пол свога пребивања у свету крије бол због пропадања у својој краткотрајности. Моје биће, мој унутрашњи човек жели усхођење према своме циљу које је његов узрок. Када се у то путовање умеша моје расуђивање које има извор у недоследним и искривљеним маштаријама, тада у мени који сам , по свом мишљењу добар човек, настаје и укорењује се и ураста у мене зло које је заправо уљез у постојању моје природе.
Тешкоћа живота је у томе што сам математичком једначином принудио себе да сам добар човек који почиње да живи злом. Када размишљам о човеку и његовом постојању на овој планети, јасно видим да зло има извориште у његовим наивним и неразумним илузијама које заправо немају стварност постојања, јер су само насмејана позоришна маска која иза себе крије шупљину. Постоји дешавање добра, постоји дешавање зла. Ја својим животом нисам ни лево ни десно, него животарим неку средину. Када почнем да живим, преобразићу средину и скренућу на царски пут и почећу да откривам оно што је насушно.
Шта је то насушно што тражимо и за чим трагамо молећи Оче наш? Мислим да то насушно није храна којом хранимо тело, већ извор из кога напајамо дух. Када тако сагледам ствари видим да тај извор уопште није део овог света већ је моја насушна потреба, конекција са оним што је за овосветску логику неприхватљиво. Толико неприхватљиво да ће многи рећи да је то лудост. Ја хоћу својом вером да се определим да Оностраност уведем у садашњост свог живота. То је као тектонски поремећај на кори земље. Исто је тако тектонски поремећај Христос, који улази у мој живот, а ја да не бих побегао са поља тектонског удара, отварам врата своје душе и духом прихватам Оног који је дух. Тај дух препознајем у Христовој поруци и сада већ моја вера није тумарање у магли, него је препознавање истините насушности. Проблем настаје када видим да препознавање те насушности није општеприхваћено настројење људи, него је то као неко друштво мртвих песника које живи надахнућем и као да има неку тајност кретања у знању које нам је предао Христос.
Скривеност коју откривам животом у себи, а то је мој живот у Христу, је она смелост коју има Апостол Павле када каже:
„Не живим више ја,
него Христос у мени“
