Душа се раслаби када открије у себи некакву ,неприметну и наметљиву пријемчивост према бесмислено пропадљивим илузијама. То заједништво чини од човека безвољног роба којег зло надахњује. Та сила немоћи унижава природан живот и чини га неприродним. Толико неприродним да уживам у мом болу и патњи. Омађијан сам и не видим да страсти које управљају самном постају моја страдања. То успевају зато што ми наметљиво диктирају како да се понашам и тако чине од мене некога ко нисам ја. Ако је тако морам да откријем то од чега се састоји моја природа. Јер ја могу постојати само ако зло одбацим као неприродну илузију и утврдим постојање моје особености у природи која је блиска моме творцу. Само тако могу искреност посматрати као догађај мога живота и постати Христов пријатељ. Сада видим какво је зло илузија преваре, јер то је одсуство добра. У том одсуству бића, као да небиће има своје постојање и онда долазимо до потпуне нелогичности сатанског мишљења, када умишљамо да је небиће створио Бог. Али ја желим да будем биће, а не небиће.
Мој задатак осмишљавање живота је да докону фантазију преобразим и кренем путем исцељења. Христос нас позива да будемо савршени као Отац наш небески. Значи да на том путовању заволим целину на коју ми Христос упућује. То путовање мог живота према целини је исцељење. Зло је у ствари одбацивање добра. Тада видим да је добро биће које има темељ у природи живљења ,а зло је мађионичарска илузија. Ако ја желим да живим небићем и патњом, то значи да сам озбиљно болестан. Та бол и патња су тако снажни да исцељење захтева хируршке резове са анестезијом која је Хришћанство.
Сада видим да је то тежина живота која тражи од мене да се изборим са упознавањем себе.
