Излажење из себе може значити напуштање оних оквира које ти природа нужношћу твоје жеље оцртава. Изласком из себе могу да разумем онај процес када ме моје стремљење према врлини ослобађа од чулности жеља природе. Јер тада се у моју природу усељава Богочовек који је изнад природе али присутнији у творевини него што ја могу замислити.
Моја пропаст, мој Ад ми се дешава када својом вољом и жељом, одвојивши се од творца приклањам се творевини. У себи место мог бића, поклонивши се идолу творевине, стварам небиће. Небиће је жељно непостојања, а непостојање је када се силом бесмисла сруши темељ неухватљивости оностраног, којим постоји овај човек. Тада окрњено постојање које се силом бесмисла претвара у небиће, постаје дете творевине.
Проналазим у себи живот који је оригиналан и уникатан. Имајући потребу за стремљењем које ме освешћује да би постао род Христов. У бесконачности учествујем када молитвом усходим према творцу. Тада ја као творевина превазилазим бесконачност растојања између саздатеља и саздања.
Усхођење и надилажење простора и времена, то јест, природе којом моја индивидуа чини покрет кретања, тада постаје личност која се изграђује, превазилажењем наметљиве компликованости у сусрет осмислитељу постојања.
Излажење из себе је подвиг напуштања зачараног круга, идеја, маштарија, робовања помислима. Надилажењем такве свести ја почињем да од моје атомски самозатворене индивидуе градим отворени систем личности, то је као неки велики прасак мог сазревања.
