Ова земља је сачињена од природних добара. Једна од тих добара је брза и питка река. Ја у себи баштиним добро. Као словесно биће видим да сам сачињен од разума. Тај разум може бити брза и питка река. Желим да мој разум има свршетак и циљ у логосу или слову који узводи мој ум, који жуди за целисходношћу која је у сједињењу са узроком. Тако ће мој интелект имати непогрешиво откривање знања које узводи у мудрост. Тако мој логос разумом пење се уз планину ума и стиже до надумне спознаје.
Мој разум путује сазнањем, на том путу сабира Христову целисходност која је Божија доброта и коју препознајем као умно прихватање микрокосмоса који је уређење мог живота, начињено Христовим потписом.
Противно том, постајем творац зла занемарујући и заборављајући смисао добара које је Бог уткао у моју душу. Безобзира на моје слепо тумарање, захваљујући мојој кратковидости, то зло које сам створио поприма обрисе у измаглици. Зато мислим да моје батргајуће слепило постоји грехом илузија. Мој ум не може да досегне величину коју ми је Христос назначио као подвиг, јер га убадају жаоке страдајућих страсти. Те страсти су постале мени вољене. Почео сам да се радујем њиховим болним ударима.
Кроз то зло скоро да сам заволео мучење које ме мучи. Оно ме мучи тако што допуштам да ми буде поцепан унутрашњи застор моје личности, које је моја светиња над светињама.
Тако храм мога бића бива разрушен. По мојој вољи и мом наређењу.