Ја животарим живот тако што се дивим сликама пролазне безвредности, које ме озбиљно саплићу. Вешто ме саплићу недопуштајући ми да животарење преобразим у живот. Најважнији састојак животарења је управо празнина блејања. Тим блејањем ја крадем време од живота и употребљавам га на утиске бљештавила који ме лажу да је ово моје блејање живот.
За мене блејање значи да проћердавам оно благо које сам добио на почетку живота. Тајна мрака и ђавола јесте да поспе рђом то моје благо које имам и тако живот претвори у животињарење. То животињарење јесте моје блејање јер, рђа на благу живота ми не дозвољава да пређем границу небитности и закорачим у пределе свеже постојаности. Та постојаност за коју сам се охрабрио учествовањем у цркви а не блејањем у цркви, делом а не посматрањем, ми говори да треба да будем одважан. Ако тако разумем, онда сам ја учесник у утакмици живота а не навијач који избезумљен скандира са трибина: „Напред наши!”. Моје блејање је онда сакривање од борбе која је живот, а то је кукавичлук. Многе кукавице, да би оправдале свој кукавичлук који их изједа изнутра, фолирају се да су храбри и тако настаје агресија. То значи да агресија има корен у кукавичлуку надахнутом блејањем.
У животу блеје они који уживају у лажном бљештавилу лепоте овог трулог света. Блејати значи неискрено се дружити. А то значи да том испразношћу осиромашујемо себе и зрачимо штетношћу као осиромашени уранијум. Тај осиромашени уранијум од нас чини инвалиде живота који су заслепљени чаробном и шареном светлошћу неупотребљивог блејања. Та чаробност, на коју се спотичемо ходајући у животу, је обмана на коју пристајао. То значи да ми сами желимо зло јер за бљештавило зла не морамо да се трудимо. С друге стране, да би живели живот, потребан је труд, напор и искреност. Ми бежимо од искрености блејањем. Блејањем ми не можемо да разлучимо добро од злог.
