Откривам да Христос проповеда истину, видим исто тако да та истина надилази свет.Нема скровишта за њу,истина се избацује из многих домова.Истини је забрањен улаз у људско поверење.У чему је онда проблем када истина допре до мене из дела Христових?Нама је унакажен Христос натуран по слици и прилици западног човека.Европски човек не жели једноставност Христову,зато што је он обоготворио себе.Тако се клања безгрешном човекобогу,по слици папе или Бриселске среће,али решење за човека православни проналазе у ненаметљивости истине Богочовека.Бог је љубав,зато је моја стаза до синтезе схватања Богочовека ,смирење које произилази из одговорности.Када човек оком Христовим гледа тајну живота онда може непогрешиво разликовати добро и зло.Тако посматрају свет савршени,а савршених скоро да и нема, у ствари њихов број је јако мали.Они су уствари путоказ на мом путу да се не изгубим.Они су светитељи,они мене упућују на пут који води до за свет несхватљивог Христа.Онда је мени много важнији Христос од истине света.Христос ми и показује како да дар љубави изградим у себи,а овосветски човекобог ме учи да је човек човеку вук.Зато ћу ја у плодној тузи да пронађем радост.Али покушавајући да избегнем очајање мој капут је окорео од блата и прњавштине.Школа Христова ми показује како да ја сперем блато са моје одеће,како да одвојим жито од кукоља.Христос ме учи како да рукујем једним моћним алатом,а тај алат је оружје за изградњу себе.Тај чудесно чаробни алат је јако једноставан и зове се молитва.Молитва је душа љубави,а љубав је тело молитве.
Тада се моја Вера из домена мисли, молитвом материјализује и заправо оваплоћује.
