Најквалитетније и најмекше црвено месо. Тај комад говедине је тако печен да постиже осећај савршеног укуса и потребно је велико умеће и искуство да се тако припреми. Увек када једем овакву гозбу од једног бифтека осећам радост што постојим. Јер ти укуси ме надахњују и чине да постанем бољи човек. Ма не! То је превара заблуде! Јер тим путем храним своју звер унутар мене. Моја одлука одређује моје постојање. Или ћу тако да вијам угађања стомаку или ћу почети да храним своју личност, а то је оно што сам ја. Треба да претворим свој живот у храњење постојања личности, а не да тражим задовољство у крвавом бифтеку. Све ово, када добро размислим, могу пренети и на живљење живота. Када будем престао да угађам свом стомаку и почнем да зидам своју личност кроз односе насушне и творачке. Однос је комуникација путем љубави. Љубављу би требало да смогнем снагу и да престанем да будем крвожедни предатор. Када то успем престаћу да се задовољавам глупим, фенси и затупастим бифтеком или неким сличним мамцима, који ме одвајају од крајње грађевине себе која је личност. Личност је посебна и уникатна, зато што личи на Бога Творца.
Сада ми остаје да се одлучим, да ли ћу пристати на испразно задовољство које служи само себи или ћу моје задовољство потражити у уметности осмишљавања себе као некога ко је слободан и ко је зато творац. То зрно творачког у мени ми говори да ја заист личим на Бога Оца који је Отац смисла сваког постојања. Таква уметност живота јесте она тајна на коју нас Христос призива.
