Увек се поставља питање: „Да ли је могуће да се они који живе у свету заокупљају ноетском (умном) молитвом?“ Онима који питају одговарамо сасвим потврдно: „Да“.

Да би ова наша опомена била разумљива заинтересованима, али у исто време да бисмо и несвесне освестили, укратко ћемо ово објаснити, како нико не би био доведен у недоумицу разним тумачењима и дефиницијама ноетичке молитве које постоје.

Уопштено говорећи, молитва је једино обавезно и неизоставно занимање и врлина за сва разумна бића, и разумна и мислећа, људска и анђеоска. Из тог разлога нам је наређено да непрестано вршимо молитву.

Молитва се догматски не дели на видове и методе, него је, по Оцима нашим, свака врста и начин молитве благотворна, све док није ђаволска обмана и утицај.

Циљ овог свечедног дела је да се ум човека окрене и задржи на Богу.

Зато су наши Оци смислили лакше методе и упростили молитву, да би се ум лакше и чвршће обратио и остао у Богу.

Са осталим врлинама долазе у игру други делови човековог тела и интервенишу чула, док је у благословеној молитви само ум потпуно активан; стога је потребно много труда да се ум подстакне и обузда, да би молитва постала плодна и прихватљива. Наши пресвети Оци, који су Бога заволели у пуној мери, имали су за своју главну активност сједињење са Богом и стално остајање у Њему, па су све своје напоре усмерили ка молитви као најефикаснијем средству у том циљу.

Постоје и други облици молитве који су познати и заједнички готово свим хришћанима о којима сада нећемо говорити, него ћемо се ограничити на оно што се зове „ноетичка молитва“ о чему нас увек питају.

То је тема која заокупља мноштво верника јер се о њој готово ништа не зна, а често се погрешно тумачи и описује прилично фантастично. Прецизан начин спровођења у дело као и резултате ове обожујуће врлине, која води од очишћења ка освећењу, оставићемо Оцима да кажу. Ми сиромаси ћемо поменути само оне ствари које су довољне да разјасне ствар и да убеде нашу браћу која живе у свету да треба да се заокупе молитвом.

Оци је називају ноетичком јер се ради умом, „ноусом“, али је називају и „трезвеном будношћу“, што значи скоро исто. Наши Оци описују ум као слободно и упитно биће које не трпи затвореност и није убеђено оним што не може само да појми. Пре свега због тога су у једној једноставној молитви одабрали само неколико речи „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“ како уму не би био потребан велики напор да би се одржао у дугој, продуженој молитви.

Друго, окренули су ум унутра, у средиште нашег разума, где он непомично пребива са циљем божанског призивања најслађег Имена Господа нашег Исуса, да би што пре доживео божанску утеху. Немогуће је, по Оцима, да нас свеблаги Учитељ, тако непрестано призиван не услиши, Онај који толико жели спасење људи.

Као што се природна врлина којој се тежи може постићи само повољним средствима, тако и ово свето дело захтева неке скоро неопходне елементе:

  • степен тишине
  • слободу од брига
  • избегавање сазнавања и ширења „вести“ о стварима које се дешавају, „давања и узимања“ како су Оци рекли;
  • самодисциплине у свему;
  • опште тишине која произилази из ових ствари

Штавише, не мислим да ће ова упорност и навика бити недостижна за побожне људе који се интересују за ову свету делатност. Добра навика да се редовно молите, ујутро и увече, увек отприлике у исто време, била би добар почетак.

Са сигурношћу смо истакли истрајност као најнеопходнији елемент у молитви. С правом то наглашава Свети апостол Павле: „ У молитви будите истрајни.“ (Кол. 4:2). За разлику од осталих врлина, молитва захтева труд током целог нашег живота и из тог разлога понављам онима који покушавају да се не осете оптерећено, нити да потребу за издржљивошћу сматрају неуспехом у овом трезвеном послу.

У почетку је потребно молитву изговaрати шапатом, или чак и гласније када се суочите са принудом и унутрашњим отпором.

Када се ова добра навика постигне до те мере да се молитва може одржавати и изговарати са лакоћом, онда можемо да се окренемо унутра са потпуним спољашњим ћутањем.

У првом делу мале књиге (Пут ходочасника) дат је добар пример иницијације за молитву. Здрава упорност и труд, уз увек исте речи молитве које се не мењају често, изродиће добру навику. Ово ће донети контролу над умом и у том тренутку ће се манифестовати присуство Благодати.

Као што свака врлина има одговарајући резултат, тако и молитва за последицу има очишћење ума и просветљење. Долази до највишег и савршеног добра, сједињења са Богом; односно стварне дивинизације (теозе; обожења).

Међутим, Оци имају и ово да кажу: да је на човеку да тражи и да се труди да уђе на пут који води у град и ако случајно не стигне на крајњу тачку, не држећи корак из било ког разлога, Бог ће га убројити са онима који су завршили. Да бих био јаснији, посебно када је у питању молитва, објаснићу како се сви ми хришћани морамо трудити у молитви, посебно у оној која се зове монолошка или ноетичка молитва. Ако неко стигне до такве молитве, наћи ће много користи.

Присуством Исусове молитве човек се не предаје искушењу које очекује, јер је његово присуство трезвено бдење и његова суштина је молитва; дакле „ко бди и моли не улази у искушење“. (уп. Мат. 26:41) Даље, он се не предаје тами ума да би постао ирационалан и погрешио у својим судовима и одлукама. Не упада у нерад и немар, који су основа многих зала.

Штавише, не савладавају га страсти и попустљивости тамо где је слаб, а посебно када су узроци греха близу. Напротив, његова ревност и преданост расту. Постаје жељан добрих дела. Постаје кротак и праштајући. Он из дана у дан расте у својој вери и љубави према Христу и то га распаљује према свим врлинама. У наше време имамо много примера људи, а посебно младих људи, који су добром навиком узношења молитве били спасени од страшних опасности, од пада у велика зла или од симптома који воде ка духовној смрти.

Дакле, молитва је дужност сваког верника, свих узраста, националности и статуса; без обзира на место, време или начин. Молитвом се божанска благодат активира и даје решења за проблеме и искушења која муче верне, да би се, по Светом писму, „свако ко призива Господа спасао“. (Дела 2:21)

Нема опасности од обмане, као што ћаскају незналице, све док се молитва изговара на једноставан и скроман начин.

Од највеће је важности да када се молитва изговара, у уму не буде приказана никаква слика; ни Господа нашег Христа у било ком облику, ни Пресвете Богородице, ни од било које друге личности или приказа.

Помоћу слике ум се распршује.

Исто тако, помоћу слика се ствара улаз за мисли и заблуде.

Ум треба да остане у значењу речи, и са много смирења човек треба да чека божанску милост.

Случајне маштарије, светла или покрети, као и бука и сметње су неприхватљиве као дијаболичке махинације ка опструкцији и обмани. Начин на који се благодат манифестује иницијатима је духовном радошћу, тихим и радосним сузама, или мирним страхом који изазива страхопоштовање због сећања на грехе, што доводи до повећања туговања и јадиковке.

Постепено благодат постаје осећај љубави Христове, у том тренутку лутање ума потпуно престаје и срце се толико загрева у љубави Христовој да мисли да више не може да поднесе.

Ипак, понекад човек размишља и жели да заувек остане баш онакав какав се налази, не желећи да види или чује било шта друго. Све ове ствари, као и разне друге видове помоћи и утехе, у почетним фазама проналазе они који покушавају да изговарају и одржавају молитву, колико то од њих зависи и колико је могуће. До овог стадијума, који је тако једноставан, мислим да може свака душа која је крштена и живи православно и треба да буде у стању да то спроведе у дело и да стоји у овом духовном усхићењу и радости, имајући истовремено божанску заштиту и помоћ у свим својим акцијама и активностима.

Понављам још једном опомену свима који љубе Бога и своје спасење да не одлажу покушаје овог доброг труда и праксе зарад благодати и милости коју пружа онима који се мало труде у овом делу. Ово им кажем због храбрости, да не оклевају и не постану малодушни због малог отпора или умора на који ће наићи. Савремени старци које познајемо имали су много ученика који су живели у свету, мушкараца и жена, ожењених и самаца, који не само да су стигли у почетно стање, већ су се уздигли на више нивое кроз Благодат и саосећање нашег Христа. „Ситница је у очима Господњим учинити сиромаха богатим“. (Сир. 11:23) Мислим да у данашњем хаосу оваквих превирања, порицања и неверја не постоји једноставнија и лакша духовна пракса која је изводљива за скоро све људе, са толиким мноштвом користи и могућности за успех, од ове мале молитве.

Кад год неко седи, креће се или ради и ако је потребно чак и у кревету и уопште где год и како год да се нађе, може се изговорити ова мала молитва која у себи садржи веру, исповест, призив и наду. Уз тако мало труда и безначајних напора, универзална заповест да се „непрестано молимо“ (1. Сол. 5:17) испуњава се до савршенства. Којој год речи наших Отаца да се обрати, или чак у њиховим дивним житијима, једва да ће наићи на било коју другу врлину која је толико хваљена или примењивана са таквом ревношћу и упорношћу, тако да сама она представља најмоћније средство нашег успеха у Христу. Није нам намера да певамо хвалу овој краљици врлина, нити да је описујемо, јер шта год да кажемо би то умањило. Наш циљ је да подстакнемо и охрабримо сваког верника у вршењу молитве. После ће свако из свог искуства научити оно што смо тако лоше рекли.

Гурајте напред ви који сумњате, ви који сте малодушни, ви који сте ојађени, ви који сте у незнању, ви маловерни и ви који трпите искушења разних врста; напред на утеху и на решење ваших проблема. Наш слатки Исус Христос, наш Живот, објавио нам је да „без Мене не можете чинити ишта“. (Јн. 15:5) Дакле, погледајте да, непрестано призивајући Га, никада нисмо сами; и следствено томе „све можемо и све ћемо чинити кроз Њега“. (уп. Фил. 4,13) Погледајте исправно значење и примену значајне изреке Светог писма: „Призовите ме у дан невоље, и ја ћу вас избавити, и ви ћете ме прославити. (Пс. 49(50):15) Призивајмо Његово пресвето Име не само „у дан невоље“ него непрестано; да се ум наш просвети, да не уђемо у искушење. Ако неко пожели да закорачи још више где ће га привући свесвета Благодат, проћи ће кроз ову почетну тачку, и биће му „речено” о Њему, када тамо стигне.

Као епилог написаног понављамо наше подстицање, односно охрабрење, свим верницима да је могуће и битно да се заокупе молитвом „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, такозвану „ноетичку молитву“, са сигурном вером да ће од ње бити велике користи без обзира на то који ниво достигну. Сећање на смрт и понизан став, заједно са осталим корисним стварима које смо поменули, гарантују успех Христовом благодаћу, чије ће призивање бити циљ овог врлинског занимања.

Амин.

 

 

ИЗВОР: https://www.orthodoxprayer.org/Articles_files/Joseph%20of%20Vatopaidi-Prayer%20of%20Heart.html

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 27.02.2022.

1 KOMENTAR

  1. Амин! Слава Богу за све.
    Божија милост нам долази полако, ако је ми прихватамо и ако не почнемо да фантазирамо.
    Више од 20 година сам читала само свете оце. И молитвенике – Псалтир. Па онда лагано са Божијом помоћи и Свето писмо.
    Обична сам мирјанка вјерница, али тако радим, свако јутро молитва и веће а по читав дан, где год сам, да ли у граду да ли радим по кући, изговарам молитву Господе Исусе Христе-Сине Божији, помилуј ме грешну! Амин.
    Опет кажем да би вјеник остао присебан не смије да пада на разне снове и да не пимисли да је он нешто, јер нпр, ја сам искушавама преко снова, али ја и у сну се крстим и молим се и не придајем важност сновима те тако, слава Богу живим у молитви и вјери. Кућа и Црква Литургија – молитва и не брините! (Неки сад помислити да ја ништа не радим само се молим, радим, радим и те како уз рад и обавезе ускладим молитву.
    ☦️

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име