Колико се више људи удаљавају од природног, једноставног живота, и уваљују се у луксуз, толико се увећава и њихова напетост . И колико се више удаљују од Бога, природно је да ни у чему не налазе мира. Зато се и врте забринути, чак и око месеца – као каиш мотора око лудог точка, зато што цела наша планета не може више да смести сву њихову забринутост.
Из световних благодети произилази напетост овога света
Из световног лагодног живота, из благодети овога света произилази и стрес у свету. Образовање, стресно наметнуто споља, свакодневно одводи на стотине људи (чак и малу децу која су стресирана) у психоанализе и код психијатара, док многи ти психијатри нити у Бога верују нити душу признају. Према томе, како је могуће да ови људи помогну душама, када су и сами пуни стреса ? Како је могуће човека истински утешити, ако он не верује у Бога и у истинити живот, у живот после смрти, вечни? Када човек схвати дубљи смисао истинског живота, тада нестаје из њега сав стрес, долази Божанска утеха и он се исцељује. Када би се нашао неко ко би посећивао душевне болнице и читао тамо људима авву Исаака, исцељивали би се они који би поверовали у Бога, зато што би схватали дубљи смисао живота.
Људи иду да се смире или помоћу лекова за смирење или преко вежби за јогу, док стварни мир, који долази онда када човек постане смирен, ни не настоје да задобију, а тиме ни божанску утеху која би се настањивала у њима. Па и они странци туристи, што долазе из разних земаља и шетају по улицама, по сунцу, по жеги, усред прашине и толике гужве, замисли само шта све не трпе ! Шта их све не сналази, и колико ли се само изнутра сустежу током током године, кад овај спољашњи вентил сматрају предахом ! Колико ли су само прогоњени од себе самих, кад мисле да ће одахнути у свом том мучењу.
Кад запазимо човека који у себи носи велики стрес, секирацију и тугу, иако све живо има – ништа му не достаје, треба да знамо да му недостаје Бог. На крају крајева, људе мучи и само богатство, зато што их материјална добра не испуњавају – то је дупла мука. Познајем људе богате, који све имају, а немају деце и много трпе.
Досадно им је да спавају, мрзи их да шетају, и све им је мука. ‘Добро, кад већ имаш слободног времена на претек, кажем једноме, занимај се духовним стварима. Прочитај један Час, отвори мало Јеванђеље’. ‘Не могу’, каже. ‘Учини и неко добро дело, пођи до неке болнице и погледај неког болесника’. ‘Где тамо да идем, помисли он, и шта ће да буде на крају?’. ‘Иди помози неком сиромаху из свог суседства’. ‘Не, ни то ме, каже, не задовољава’. Замисли, има слободног времена, има гомилу кућа, има сва блага, а мучи се! Знате ли само колико таквих људи има? И тако се муче, док не скрену са ума. Страшно! А још ако се деси да не раде, пошто живе од прихода који им доноси њихово богатство, е ти су најјаднији. Док, ако имају макар један посао, ипак је боље.
Данашњи живот, са својом сталном јурњавом, прави је пакао.
Људи су данас стално у некој журби и јурњави. Сад треба да буду овде, после треба да буду тамо, после опет негде другде. И то је стигло дотле да, како не би заборавили шта све треба да ураде, морају све да записују. У свој тој збрци опет је добро што не заборављају како се зову!… Ни себе саме не препознају. Ма и како да препознају? Да ли човек може да се огледа у мутној води? Бог да ми прости, али свет је постао права лудница. Људи не мисле на неки другачији живот. Само траже све већа и већа материјална добра. Па зато и не налазе мира, него само јуре.
На срећу те постоји и другачији живот. Да су људи живели вечно у једном оваквом животу, не би постојао већи пакао, обзиром на то докле су довели овај живот. Са свим тим стресом, да су живели по осам стотина и девет стотина година, као у доба Ноја, преживљавали би уистину прави пакао. Тада су људи живели просто и били дуговечни, како би се и само Предање држало. данас се дешава оно што каже Псалам: ‘Дани година наших свега су до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година, и већина је њих мука и бол’. Седамдесет година је за људе тек да збрину своју децу.
Једнога дана свратио је код мене неки лекар који живи у Америци и говорио ми је о животу у тој земљи. Људе су тамо скончали као машине – по цели дан раде. Сваки члан породице мора да има свој аутомобил. Затим, у кући, да би се сви слободно кретали, морају да постоје четири телевизора. И само дај гас, и ради, и ради; и умарају се, али само нека зарађују велики новац, како би после говорили да живе срећно и да су се средили. Али, какве везе има све ово са срећом ?
Такав живот, пун стреса, уз сталну јурњаву којој краја нема, не може никако да буде срећан. То је пакао. Па шта ће ти живот пун стреса? Да је требало да сваки човек живи таквим животом, ја га никако не бих пожелео. Да је Бог рекао овим људима: ‘Нећу вас кажњавати за живот којим живите, већ ћу вас оставити да вечно живите овако’, то би за мене био највећи могући пакао.
Управо из овог разлога многи људи не могу да издрже да живе у таквим условима и одлазе од куће, па живе под ведрим небом, без усмерења и циља. Форимрају групе, тамо у природи, па се неки баве гимнастиком, а неки нечим другим. Рекли су ми за неке тако, како под ведрим небом трче или одлазе у брда и пењу се на висине до шест хиљада метара. Тамо задржавају ваздух у плућима, а потом га испуштају, па опет удахну дубоко… Глупости. Ово показује како им је срце преоптерећено стресом, па покушава да нађе излаз. Једном таквом рекао сам: ‘Ви копате рупу, и то повелику, дивите се јами коју сте у земљи отворили, посебно њеној дубини и … падате у њу и идете надоле. А ми копамо јаме па проналазимо минерале. Наш подвиг има смисла, зато што га чинимо за виши циљ’.
– Оче, мирјанима који живе духовно, када се увече касно врате са посла уморни, тешко им је да читају Повечерје и није им свеједно.
– Када се враћају тако касно и кад су уморни, не треба никако да се присиљавају и са напетошћу да читају молитву, већ нека себи са разумевањем кажу: ‘Ако не можеш да прочиташ цело Повечерје, а ти прочитај половину или једну трећину’, а следећи пут нека покушају да се не замарају много на послу. Нека се труде,колико могу, са размевањем, и нека све поверавају Богу, а Бог ће да учини своје. Ум нека увек мисли на Бога. То је најбоље учење.
– Како, оче, изгледа у очима Божијим превелико подвизавање ?
– Ако се чини са љубављу, човек се томе радује и радује се и Бог за своје частољубиво чедо. Ако се топи од љубави, из његовог срца тече мед. А ако се сустеже од својељубља, мучи се и пати. Један човек, који се својељубиво трудио и стресно упињао док је читао молитве, рекао је: ‘О Христе мој, много су ти тесна та врата! Не пролазим ја туда!’ А да се трудио са смиреношћу, сигурно му не би била тако тесна.
Сви они који својељубиво приступају постовима, бдењима итд., муче се и немају никакве духовне користи, зато што пуцају у празно, а не у страсти. Уместо да изагнају искушења, примају још и већа, и логично је да наилазе на многе потешкоће у свом труду, и да осећају како се даве од напетости. Они пак, који се много труде, али уз велико смирење и са великим надама у Богу, њихово срце се радује а душа лети.
У духовном животу потребна је пажња. Када духовне људе покреће сујета, остаје им празнина у души. Нема пуноте, нема крилате радости у срцу и, колико више расте њихова сујета, тим више расте и ова празнина, и још више трпе. Тамо где има напетости и безнађа, тамо је духовни пут клизав. Немојте ни због чега бити напети. Напетост долази од нечастивога. Када видите напетост, знајте да је ту подвио свој реп нечастиви. Он никада не удара контру, него ако код човека постоји неко настројење, он га погура, како би мучио и заварао човека. На пример, од осетљивог човека чини још осетљивијег. Када си расположен за метаније, он те тера да их правиш много више него што можеш да издржиш. Тако, ако су ти снаге ограничене, осећаш извесну нервозу јер не можеш да их учиниш до краја, те ти тако у наставку ствара напетост коју у почетку прати лагано безнађе а после наставља даље… Сећам се својих почетака као монаха; једно време, чим бих легао да спавам, искушење ми је говорило: ‘Ти спаваш? Устани! Толико људи трпи и у невољама је, толикима је потребна помоћ…’ . Ја бих се дизао и правио метаније, чинио сам оно што сам могао. Чим бих потом изнова легао у кревет, поново би почињало: ‘Толики се муче а ти спаваш? Устани!’. Ја бих се опет дизао. И тако, све док нисам стигао до тачке да кажем: ‘Ах, како би било добро кад би ми се ноге одсекле! Имао бих оправдање да не могу да правим метаније’. Тако сам ја један Васкршњи пост на једвите јаде извукао, управо зато што сам терао себе на више од онога што сам могао да издржим.
Када приликом своје борбе осећамо напетост, треба да знамо да се не крећемо у пољу Божијем. Бог није тиранин који би нас давио. Свако треба да се бори трудољубиво, сходно својим силама, и да гаји у себи трудољубље, како би се у њему развила љубав према Богу. Само тада биће понукан на подвиг трудољубљем, и тек ће тада његов труд, то јест метаније, пост и остало, бити чисти изливи љубави, и само ће тако човек напредовати, духовно осокољен.
Дакле, човек не треба болесно, схоластички да се труди, па да га после дави стрес док се он рве са својим помислима, већ треба упростити борбу и надати се у Христа а не у себе. Христос је сав љубав, доброта и утеха, и он никада не гуши, већ је у њега изобилан кисеоник, божанска утеха. Једно је фини духовни рад, а друго болесна схоластичност, која гуши унутрашњим стресом, који опет произилази из спољашњег беспотребног мучења, које и главу растура од главобоље.
– Оче, човек који по својој природи много размишља и свој мозак замајава, какав приступ треба да има, да се не би умарао?
Ако се човек кроз живот креће просто, он се не умара. Ако у њега макар и малчице уђе својељубље, он се стиска, како не би начинио какву погрешку, и тако се умара. Није то тако важно. Нека и учини понеку грешку и нека буде изгрђен. Ово о чему говориш, може се оправдати, на пример, код једног судије, који се стално сусреће са тешким предметима и у страху је да случајно не донесе неправедну пресуду и тако он постане узрок кажњавања невиних душа. У духовном животу јавља се главобоља онда када човек носи одговорност, а налази се у ћорсокаку, зато што, наиме, неку одлуку треба да донесе, а та одлука сигурно да ће бити на нечији терет, а исто тако, ако не донесе никакву одлуку, тада ће сви претрпети неправду. Тако је значи онда, када се на савест стално врши притисак. Ти, дете моје, пази да не чиниш никакав духовни труд мозгом, већ срцем. Исто тако, да не приступаш ниједном послу без претходног смиреног поверења у Бога, зато што ћеш се у супротном случају другачије борити, мозак ће ти се замарати и нећеш се добро осећати. У агонији се обично крије безнађе. Али, исто тако агонија долази од гордости.
Старац Пајсије Светогорац, „Чувајте душу“, Образ Светачки, Београд, 2011
извор: православнапородица.орг.срб
