У манастиру Студеници, пре неколико година су завршена вишедеценијска археолошка истраживања током којих је керамички материјал анализиран у целини.
На основу анализа трагова употребе на керамичким посудама и на основу археозоолошких и палеоботаничких анализа, знамо каква је била исхрана у манастиру Студеница. А шта су анализе показале, која храна се и како се спремала током 13 и 14. века?
У манастиру Студеници, задужбини родоначелника владарске династије Стефана Немање (1166–1196), пре неколико година су завршена вишедеценијска археолошка истраживања током којих је керамички материјал анализиран у целини, као и откривени остаци животиња.
Сматра се да је градња почела око 1186. године, када је Немања консолидовао државу, а већ 1196. године се он ту повлачи, што значи да је сам процес изградње комплекса трајао око десет година. Црква је фрескописана тек после Немањине смрти, када су његови синови Вукан, Стефан и Сава ангажовали грчке уметнике који су осликали манастир 1209. године.
Средњовековна етапа манастира Студеница
Средњовековна етапа манастира обухвата време од изградње, крајем 12. века, па све до турског запоседања средином 15. века.
У току археолошких ископавања је откривена велика количина керамике из тог перида, са преко 22.000 уломака у стратиграфски дефинисаним целинама.
Утврђивањем функције посуда и начина на који се њима руковало доводе у везу три врсте трагова употребе: наслаге гари, оштећења површине и остаци садржаја (анализе липида).
Употреба керамичких посуда
На функцију посуде најпре могу да укажу трагови гарежи на њој, односно трагови гарежи представљају поуздано сведочанство о томе да је нека посуда коришћена у процесу кувања јела уз отворени пламен, или можда само за грејање воде при обављању различитих послова у домаћинству.
С обзиром на то да се керамичка посуда најчешће користи у процесу припреме, кувања и сервирања јела, руковање њом подразумева померање, одлагање, пражњење садржаја и чишћење, то јест прање, које оставља карактеристичне абразивне трагове у виду огреботина и уреза.
Kерамичке посуде обликоване су на витлу, компактне фрактуре, релативно танких зидова и глеђосане површине на више од половине материјала. Уз то, посуде су печене на високим температурама, по свој прилици у распону између 750˚Ц и 950˚Ц, судећи према прелиминарним резултатима за керамику касног средњег века из области Раса.
Вишедеценијска археолошка ископавања у комплексу манастира нису донела откриће места за припрему хране. Према уобичајеној средњовековној пракси, кухињу је чинило неколико повезаних простора, укључујући кухињу, пећ и оставе, по свој прилици у близини трпезарије.
Исхрана у манастиру Студеница
Током 14. века, братство манастира Студенице бројало око 60 монаха, који су боравили у манастирским келијама. У зависности од распореда постова, времена одржавања литургија, али и од поднебља, монаси су уобичајено имали оброке једном или два пута дневно, када су јели кувана јела: каше и варива, а и сирове намирнице, пре свега зеље и воће.
Поједине врсте житарица и воћа нађене су и у самом манастиру Студеници. Располагали су за малим избором поврћа, а кромпир и парадајз уопште нису имали. Али, коришћене су, зато, разне врсте репа, посебно је била популарна такозвана љута репа, која је личила на данашње ротквице, само нешто већа. Љута ротква често се сликана и на иконама. Млечни производи су били често на столу, а месо ретко.
Међутим, судећи по резултатима археозоолошке анализе, месо домаћих животиња и перади, пре свега кокошака, коришћено је у знатно већој мери него што би се то могло наслутити из прописаних правила. Једно од објашњења понуђено је у манастирским типицима, где се јасно напомиње да се строгог режима исхране не морају придржавати болесни, као ни гости.
Откривене су, неизоставне, рибље кости, које сведоче о томе да је, осим дунавске моруне, и риба из околних поточића коришћена и риба која се може наћи ван тог поднебља. Што не чуди, јер је манастир, рецимо, имао своје поседе и на Скадарском језеру.
Трпеза манастира Студенице била је специфична, разликује се и од оне градске и од сеоске средњовековне, реч је о једном виду продуженог богослужења.
Храна и пиће су се служили у декорисаним зделама, крчазима, врчевима за вино, било је буклија, чак и керамичких пехара али и увозних чаша од мурано стакла. Било је, сигурно, и сребрних посуда, али њихових остатака у овом случају нема. То је ипак била владарска задужбина, а тим обедима је понекад присуствовао и владар.
(Све о археологији)
