На овом снимку архимандрит Атанасије Митилинај (1927-2006) говори о смртној казни и одговара на питање: „Имамо ли право да убијемо злочинца?“
„Нећемо га убити. Зашто? Јер ако дођемо до тога да помислимо да не треба да га убијемо и радије да нас он убије, већ смо освојили Царство Божије, јер смо избегли убиство за које знамо да се не сме десити. Значи, нисмо искористили своје право на самоодбрану, које би судови признали. Уместо тога, нудимо му прилику да се покаје, ако се покаје.”
„Какво је ваше мишљење о смртној казни која је укинута у нашој земљи (Грчкој)? У случају да је човек насилан или је криминалац и уђе у наш дом, имамо ли право да га убијемо?“
Отац Атанасије: Драги моји, већ смо причали о смртној казни пре неколико недеља. Рекао сам вам да је одговор тежак. Није лако пристати уз један или други поглед. Има предности и мана на обе стране. Нећу поново одговарати на ово питање, осим на посебне околности дате у другом делу питања, односно када је човек насилан или је криминалац и провалио је у наш дом.
Рецимо да је провалио у наш дом да украде нешто и пробудили смо се због овога.
Шта да радимо?
Даћу вам одговор са којим се, наравно, слажем. Овај посебан одговор сам чуо давно, пре неких 40 година током хришћанских лекција које је давао Јоанис Колицарас, чије тумачење Новог и Старог завета у 5 томова имамо у нашој библиотеци. Рекао нам је следеће са чиме се, као што сам рекао, потпуно слажем.
Наравно, имамо право да убијемо злочинца који нам угрожава живот. Ако је управо ушао да украде и не поседује пиштољ, ово ће вероватно завршити у борби прса у прса. Међутим, шта се дешава када има пиштољ?
Имамо право да га убијемо, у случају да у нашој кући држимо мали пиштољ, пушку. Мала ограда: Никада, никада немојте имати пиштољ у својој кући.
Неко би могао рећи: „О чему причаш?“
Када сам једном био хоспитализован због ока, један полицајац ме је питао: „Оче, имате ли оружје у манастиру?“
„Шта? Оружје? Шта да радимо са њима? Боже сачувај!“, рекао сам.
„Зашто не дај Боже?“, одговори полицајац.
Затварам заграду: Не уносите пиштољ у свој дом, иако, као што сам рекао, неки се можда неће сложити.
Дакле, када криминалац потегне пиштољ, морамо учинити све што је у нашој моћи да га ограничимо, да га разоружамо, било шта у нашој моћи.
Али, нећемо га убити.
Зашто?
Јер ако дођемо до тога да помислимо да не треба да га убијемо и радије да нас он убије, већ смо освојили царство Божије, јер смо избегли убиство за које знамо да се не сме десити.
Значи, нисмо искористили своје право на самоодбрану, које би судови признали.
Уместо тога, нудимо му прилику да се покаје, ако се покаје.
У случају да га убијем, учинио сам зло, чак и ако сам био у самоодбрани.
Поред тога, његова смрт га лишава могућности да се покаје.
Ово је хришћанско, јеванђеоско мишљење.
Да ли желите да видите колико је истинито?
Напуштам поља Јеванђеља и одлазим на политичка.
Зашто је смртна казна укинута?
Из више разлога, међу њима и да пружи могућност још живом човеку да дође до покајања.
Када је још постојала смртна казна, свештеник је посећивао келију осуђеника у случају да је хтео да се покаје и причести.
Могућност покајања.
Дакле, ако га не убијем и „радије“ умрем, пружам му ову прилику.
Закључујем.
За мене, ако је неко у стању да размишља на овај начин, које год друге грехе починио и за њих се већ покајао, Бог ће му учинити правду, јер је мислио јеванђеоски.
ИЗВОР: https://otelders.org/questions-and-answers-orthodox-christian/death-penalty-and-orthodox-christianity-right-to-kill-fr-athanasios/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: На Светог апостола Луку 2022.
