Сама по себи, Реч је стваралачко начело, кључ и кључар спознаје, чудо и тајна, загонетка чије је решење Бог, а божје име је, на једном од језика Светог писма, истоветно са речју песник. У основи именице piitis је глагол pieo са значењем: творити и чинити; све што видимо, осећамо и знамо је
општега оца поезија,
чега се ова похвалница доследно држи. „Бог је поезија“, а сваки песник, по мери свог дара, у милости вишњих сила. Оживљујући лепоту и смисао створеног, песма посредно, и често убедљивије од црквене молитве, слави Створитеља. Ова два приступа, песнички и религиозни, органски се прожимају у Библији: пророци, псалмопевци и јеванђелисти су беседили певајући, Стари и Нови завет су срочени у версетима. Надахнуће је израз побожног односа према стварима и бићима; песма слави Творца и онда кад га не помиње, јаче и уверљивије него у декларативним сведочењима љубави и оданости.
Као мали настављач великог зачетника, песник је тајна другима, и самом себи. Кад је у питању икона овог молитвеног зборника, тајна је утолико већа што су материјални предуслови њеног појављивања, на први поглед, били неповољни, а узлет према оностраном отежан пречим, земаљским бригама и обавезама. Тешкоћа је савладана самим тим што се дух, како је речено, јавља где год хоће и кад хоће, а убого тло и стешњене прилике дају му нарочити изазов. У сиромаштву он добија јачи подстицај него у материјалном изобиљу, празнина пружа прикладне акустичке могућности одјекивања и ширења, празнини је потребније него пунини: она жуди за свакојаким надокнадама. Тумач наше историјске и метафизичке судбине, владика Раде је имао
уместо душе позорницу
приправљену за приказивање личних и заједничких, историјских и ванвремених збитија.
Узалудни су били покушаји проницања у тајну оваквих размера. „Потанкости и свеувидности“ сјајне списатељице Исидоре Секулић, у надахнутој расправи штампаној у овом Колу године 1951,
дале су само Књигу оданости;
задивљујућа мистерија се није дала „растајнити“. Дакако, и неговање оданости је богослужбени став, али се дискурзивном техником и суптилном анализом не продире у таму традиције из које се изнедрио индивидуални таленат. Сваки је живот, гледан из ове перспективе, чудо и тајна. За песника Луче, као и за његовог данашњег славитеља, и јаву можемо доживети као опсену и привид, те је
људски живот сновиђење страшно,
а избављење из страшног сна, из целоживотне море, омогућују излети у слободу познату једино речима, у просторе где се сироти разум осећа немоћан и непозван, тамо где је
једина стварност Поезија
Доживљај света као привиђења Бранислав Петронијевић је, у предговору Луче из 1923, разумео као израз интелектуалног песимизма. По мерилима материјалистичке философије, ово је тежак грех. Сумња у објективно постојање стварности, у поезији, има један сасвим оптимистички призвук, носи ирационалну утеху: тежина нашег земаљског бивствовања добија мекше обрисе, претвара се у сновиђење које не треба узимати превише озбиљно. Небом обасјани поета, његов „манити учитељ“ и тополски херој су, за Матију, и за нас данас, устаници против онога што се у животу чини непревазилазно, а иза чега се назиру ослобођена пространства за осмишљавање поклона добијеног рођењем. Осећање изгубљености у макрокозму не одузима нам право и потребу да се боримо за достојно испуњење земаљске судбине, против друштвених зала и неправди. „Манити учитељ“ је оба устанка провео под оружјем, а његов цетињски ђак је седео у Биљарди као у војној тврђави; хајдук из Орашца је био вођен песничком заклетвом „Нека буде што бити не може!“ Завештања тројице песника су се срећно сусрела у овој поеми. Тајна њиховог појављивања је у дугом гомилању енергије неопходне за опстанак човека као носиоца земаљске луче. Силина метафизичких узлета Луче је у обрнутој сразмери са тескобом физичког окружења наметнутог црногорском верском и државном поглавару. Други свет је дошао као природан излаз из стешњености и ускраћености:
Простора си само над собом имао.
(…)
Сан о оностраном је, у каменитој пустињи, потребнији и жешћи него у богатој и култивисаној средини; речи су нам, у сиромаштву, завештане као утеха и надокнада.
Преузето из: Служба Његошу, Милован Данојлић, предговор у Матија Бећковић, Праху оца поезије
