ГИ овај брод постаде тако сребрно крило
анђеоско. Постаде испосничка моја келија, стена,
икона и мој Атос. Моја покора, кајање и нада.
Бели анђео, што насмешен и безобразложећи,
однеће мо до тамо. И зар у његовом називу не
налазим тиху нечију патњу и бол, молитву немих
усана давно заборављену? Или је то само
предвидљивост?
Наказа. То име носи звездана игла што буши
невидими простор. И сви у њему затечени, на
свој начин, исентични смо. Изнутра, или са
спољне стране, све непознаница је. Ликови
чудни у трупу брода, простор у њему омеђен је
нама самима, даљина пусто бешћутна. И да ли ће
ово механичко чудетство што звезданим
погоном хита универзумом твојим, Оче, мене
нишчег однети ка ослобођењу и разрешењу свих
мојих слутњи? Благослови ме, Оче мој,
благослови.
Мислим и питам се, питам се и мислим.
Ја, правоверни раб твој Теофан, желим то
свим својим срцем које куца за тебе, свом својом
душом грешном и људском која припада теби,
амин.
Не разумем једино ову жену, Оче. Ако је она,
опрости рабу својему на хуљењу, уопште
именом и телом жена, што вођ нам је свима и
капетан брода свог, велика игуманија.
Или то заиста није само плод нечег давног и
другог, нељудског? Неког, ко у лудости

уобразиље своје, пожеле да буде раван теби,
Створитељу. Видим то често, Оче, у зеницама
њеним, осећам то својим бићем, и знам да
дубоко у себи, у свом искону, због нечег пати.
Покушавам да јој приђем, да јој понудим
блаженство утехе Твоје.
И, каже ми:

Ја, која сам видела остатке стотину
светова као нејасне слике цивилизација које су
ишчезле, видела сам ствари у којима су била
измешана сва људска и божанска дела,
неосетљива за дивљење, завист, усхићење,
равнодушна на све, изнад васионског хаоса
ситуација које бацају на посматрача само
хладан, безличан поглед. Схватила сам да је
свемир такође за себе равнодушан, апсолутно
равнодушан. Огроман и несхватљив. Без ичега
налик на људскост.
Ја рекох:
Па ипак је васиона божје дело.
И она се насмејала, Оче.
И рече ми:
Та иста васиона је чудовиште које
немилосрдно узима за себе све што пожели.
Звездана јата, маглине и галаксије. И нико не
зна њене праве размере.
А ја рекох:
Ко може да да разазна праве размере божјег
дела, жено?
Њен поглед био је чудан.
И рече ми:

Овде проповеди бледе, монаху. Ово није твој
Атос, камен и трава, твоја келија. Море и риба,
вино и опрост грехова земних, молитве. Још
увек можеш да одустанеш, Светогорче, да
вратиш се у своју домају.
А сенке, Оче, сенке! Видех их оформљене
негде на ивицама њених очних капака,
стврднуше се као снежни кристали у угловима
очију. А моја пест стеже крст и приљуби га уз
груди где срце куца.
И одговорих:
Далеко је, знам, где намерни смо. Али и близу.
Заувек, овде.
И рече ми још:
Тамо где ми идемо нема звезда, осим једне.
Оне коју ти имаш и чуваш је у себи, твоја
звезда. Она која је засијала изнад Витлејема.
Чудна надасве је она коју Богомољком зову.
Знам само да и она има свој циљ као и сви
остали на броду. Чека ли је тамо награда,
искупљење, опрост или утеха? Једино што не
могу да јој спорим, Оче, је њена непоколебљива
решеност да тамо и стигне, одведе нас све и тако
испуни свој наум. Ја свој задатак знам, и Реч
твоју коју намеравам да ширим, али шта и ко нас
тамо чека, ја не могу да разазнам ни у молитвама
својим. Мој ум севне као олујни облак, згрчи се.
Осећам наговештаје нечег дубоко у себи, али не
разазнајем шта је то. Води ме само неразговетни
циљ, наум оних са Атоса које слушам, и који ме
кроз Твоје васељенско ткање отпослаше да
откријем јединствену истину Твоју, Оче. Да
вратим на прави пут заблуделе овце твоје,
пастиру.

Па ипак, кад останем сам у својој кајути,
размишљам о одредишту. Колико ли је далеко у
бездну простора? И само његово име изазива
језу, подиже ужасе са дна мога бића, усељава
страх у душу моју, тамо где страха никада не би
требало да буде. Али, човек сам, ломан сам,
грешан сам.
То име, име.
Име које се и кроз сени брода провлачи ко гуја
поткаменица. Име које говори само за себе.
ИНФЕРНО.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име