Био је психијатар, академик, оснивач Српске демократске странке (СДС) у Хрватској. Јован Рашковић је рођен у Книну, 5. јула 1929, а преминуо у Београду, 28. јула 1992. године.
Живео је у Книну до почетка Другог светског рата (1941), када као дете бежи у Кистање, које је анектирала Италија. Ниже разреде гимназије приватно полаже у Задру и Книну. После Другог светског рата живи у Загребу, где је 1948. године матурирао.
У Загребу студира електротехнику и медицину. Медицину је завршио 1956. године, а специјалистички испит из неуропсихијатрије положио 1962. године. Докторску дисертацију одбранио је 1975. године на Медицинском факултету Универзитета у Загребу.
Био је директор Опште болнице у Шибенику (1959—1961), а затим (1961—1962) први директор новоформираног медицинског центра у истом граду. Бавећи се неурофизиологијом, истраживања проводи у оквиру Института за клиничку неурофизиологију Медицинског факултета у Љубљани, у чијем је формирању учествовао.
Професор је универзитета у Љубљани и Загребу, и гостујући професор на многим угледним универзитетима у свету (Лондон, Хјустон, Павиа, Рим…). Био је директор Центра за научно-истраживачки рад болнице „Свети Сава“ у Београду, члан Медицинске академије Хрватске, почасни члан Чехословачког удружења психијатара и Удружења психијатара Италије као и члан Српске академије наука.
Један је од најугледнијих психијатара у Југославији. Сарађивао је с многим угледним појединцима и установама у свету. Аутор је преко стотину медицинских публикација, стручних и научних радова, те неколико монографија.
Оснивач је (1990) и први председник Српске демократске странке (СДС) у Хрватској. Књига Луда земља. ИСБН 978-86-7503-015-7. коју је објавио 1990. године, осликава његов политички кредо и преокупације на плану политике.
Напустио је Хрватску и дошао у Београд након почетка ратних дешавања и након победе политике којој се оштро супротстављао. Српско питање у Хрватској почели су да решавају неки други људи, неком другачијом политиком и неким другачијим средствима. Рашковић је стрепео и упозоравао на то, али политички центри моћи у Београду наилазили су на веће разумевање у Српској Крајини. Таква (другачија) политика, неодговорни потези и вође недорасле историјском тренутку и изазову, допринели су да српски народ доживи још већу несрећу.
После смрти пријатељи су му (председник Издавачког савета Стојан Бербер) у издању новосадске „Славије“ објавили књигу текстова „Душа и слобода“ (1995), коју је уредио Милутин Шљиванчанин, а предговор и поговор написали су Радован Караџић и академик Добрица Ћосић. Један је од људи којима је Добрица Ћосић посветио поглавље у свом роману Пријатељи. Ј. Рашковића слика и Стојан Бербер у свом награђеном роману „Трифунеја“ (трећа књига), у издању ИП Матица српска (2003).
Др Санда Рашковић Ивић је кћерка Јована Рашковића.
zapadnisrbi.com
