У вези са тим што многи који се моле не разумеју словенски текст не само Светог Писма него и многих молитава у храму, може се запазити једна утешна појава: неразумљив текст често као да постаје разумљив кроз његов црквени напев. Црквена музика je саставни део Светог Писма, она je благодатна, и њене мелодије су се, својим дуготрајним постојањем, толико слиле са осећањима уобичајеним за сваког верујућег човека, да су постале као некакви преводиоци-по смислу непознатог текста. Кључем црквене музике отварају се двери нашег поимања.
Супротно овоме имамо код оперско-концертног извођења, када текст и неке познате нам молитве постаје некако неразумљив услед музиком збрканих осећања, која не одговарају хришћанским осећањима и хришћанском поимању датих речи.
Сећам се како ми je једна жена, за време свеноћне молитве у прву недељу Великог Поста, рекла: „Куда ћете? Сада ће певати концертно „Покајање“.
Концертно „Покајање“ звучи нешто мање богохулно Hеro, рецимо, „балетно покајање“. Свако оперско певање одузима људима у цркви саборну молитву и уместо ње им пружа некакву забаву, тј. лишава их последњег духовног руководства. He говорећи о изузецима, у смислу светоотачког руководства, ми смо најчешће „овце без пастира“. Али ако се у храму пева на црквени начин, онда људи бивају вођени целокупним поретком и музичко-смисленом целовитошћу богослужења. A када до слушалаца у храму допире само некакав музички ефекат (или просто – музички крици), онда се они задржавају само на себи и повлаче се од учествовања у тајанственом и страшном богослужењу.
Недавно je, управо у вези са оперским певањем, прот. Трубецки у ЖМП (X -XII -59) писао: „жива идеја литургијске саборности постепено замире у Цркви“. Није то исто што и рећи да у Цркви постепено замире идеја Цркве?
Један од оних свештеника који се са уважавањем и љубављу односе према богослужбеном Типику, причао ми je: „Не можете замислити како се ja понекад мучим, преживљавајући несклад који постоји између обреда опела и црквене стварности“.
Смисао централног дела опела – „Са светима упокој“ – јесте претпоставка да je код покојника постојала макар трунка хришћанске вере, макар искра покајања; међутим, свештеник понекад треба, no жељи родбине, да опоје отворене безбожнике и богоборце. Још грђе бива када се врши опело у одсуству покојника. Често свештеник уопште не зна какав je тај човек, никада га у животу није видео, a у молитви коју свечано чита над њим, назива га „духовним чедом“. Истим тим речима свештеник се обраћа и самоубицама, јер архијереји сада све чешће дају одобрење да се и над њима врши опело.
Виђао сам неверујуће свештенике који су се гордили тиме што познају Типик и што га се придржавају. To што je сачињено у манастирима византијског средњевековља они су испуњавали, немајући притом Еванђелску Веру. Без тe, свако „типикарство“ je нешто крајње тегобно, духовно неподношљиво: на застрашујућу пустош црквене стварности оно набацује покривало византијског благостања -„Код нас je, кажу, све беспрекорно, ето отпевали смо свих 10 стихира, a не 9, и баш шестим, a не петим гласом“. Док je био у Соловкама, архиепископ Иларион je, уз благ осмех, упитао једног свештеника (о. П.Ш): „Јел и ви припадате секти типикара?“ Типик позива на молитвени подвиг, тј. да „побеђујемо“ тело, a не да му „угађамо“; када се тако схвати, он je свето оружје духовне борбе. „Живоцерковници“ су ra зато и нарушавали, јер код њих те борбе није ни било. Опасност од Типика рађа се када се заборавља његова историјска условљеност, a он почиње да се догматизује, да се узводи на ниво догмата. Тада се дешава оно „цеђење комарца u прождирање камила“ тј. замена хришћанства старозаветном обредношћу. Треба се придржавати Типика, али притом увек ваља имати на уму да je„субота човека ради, a не човек суботе ради“. У том смислу je и о. Алексеј Мечов говорио: „Љубав je изнад типика“.
Знам да je појам ове мудрости љубави прилично неодређен онима који немају љубави, али je апостол то предвидео, рекавши: „Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште од Бога, коjу свима дaje једноставно и без карања, u даће му се“ (Јак. 1,5).
Спајање слободе љубави са Типиком могуће je само онда када je у човеку све на свом месту: „Оно што je апсолутно, на мрвом месту, a оно што je релативно -на другом“. О апсолутноме нам je јасно речено: „Иштите најпре Царство Божје u правду његову, u ово ће вам се ce додати“ (Мт. 6,33) Царство Божје je „унутра у нама“, у благодати Светог Духа. Зато се, нарочито у наше време, време напуштања самих основа хришћанства, његове духовности, не треба пре свега бринути због тога што не знамо Типик, него се треба бринути због тога што тако мало људи зна да стицање Духа Светог треба да буде стални, свакодневни циљ сваког хришћанина. To апостолско завештање поново je код нас изрекао преп. Серафим Саровски.
Сједињење слободе са Типиком могуће je само кроз духовност, кроз стицање Светог Духа. И тада ће се сама од себе разрешити антиномија, где je на једној стран исказ: „Типик je свето предање“, a на другој речи: „Ако сте пак Духом вођени, онда нисте под законом“ (Гал. 5,18) Типика.
Рационалистички бунт против црквених форми које су садржане у Типику – јесте чисти орогестантизам, тј. то je неверовање у Цркву, у то да њен живот може, својим вечним садржајем, испунити разноврсне форме.
Још за живота св. Василија Великог, тј. у другој половини IV века, Евхаристијски хлеб су давали свима у руке, и они су га могли у свом дому чувати за болесне. Али било би безумно ову ранохришћанску праксу увести у наш живот просто тако, административно, немајући за то ни потребе ни подлоге у духовном стању верника. Када се, пак, и духовне и спољашње околности промене, Црква тада једноставно и благодатно прелази са једних форми на друге . Сећам се да су у јесен 1922. године архијереји који су били у Бутирском затвору разматрали питање да се мирјанима, који су већ осуђени на прогонство, дг1 честица Евхаристије, ушивена у врећицу за тамјан A приликом спровођења заточеника, једна жена (С. Ив.) нам je, пратећи свог духовника, предала у Вјатки (Киров) у тамничком вагону Свете Дарове за архиепископа Тадеја Астраханског.
Недавно сам стајао на за упокојеној служби, a још увек je био пасхални период. Било je много имена за помињање: време, које je обично протицало споро и заморно, сада прође лако и брзо. Док су читана имена, појци су све време полако појали и понављали пасхалне песме: стихире, канон. To није no Типику, али je дошло као неочекивано откривење: имена упокојених су изговарана баш на фону пасхалне благовести – била су имена не мртвих, него живих.
„О, Пасхо велика u најсветија…“ He ствара ли се тако -у наше дане, неочекивано – неумируће Свето Предање – просвећење Цркве?
Црква се одређује као апостолска не зато што она садржи само оне речи, молитве и правила које су установили апостоли, него зато што она, осим свега што je примила од апосто- ла, током васцелог свог историјског живота прима, преко других светитеља, исто оно што су примили и предали нам апостоли. Апостоли су одгајили Цркву, али je кроз историју води Онај Ko je одгајио апостоле и Ko je рекао: „Ја сам с вама у cee дане go свршетка века“ (Мт. 28,20). Свето Предање и јесте божанско просвећење – које je већ дато, и које се изнова даје увек, сада и у векове векова.
Ево једноставности апостолског служења Литургије у Троади, у дому једног ученика: „А у први дан недеље, када се сабраше ученици дa ломе хлеб… Павле, преломивши хлеб u причестивши се, gyio ioeopauie, ce дo зоре u тако отиде“. On „хиташе, ако би му било могуће, дa о Педесетници буде у Јерусалиму“ (Дела, 20), где су гa, као што je знао, чекали мучење и тамница. A ево другачије Литургије, коју у богатству и спокојству XVIII или XIX века служи, рецимо, Серафим, Тихон Задонски или Јован Кронштатски. Ha престолу су племенити метали, разноврстан, током векова уобличен обред, поју се молитве потпуно непознате у апостолско и после апостолско време. Али, зар не видимо – не смејући да подигнемо поглед – да и пурпурна свила, и брокат, и сребро пa престолу, бивају прожети истим оним драгоценим зраком апостолске благодати, као да се сама њихова материја претвара у нетреност, и као да ми заиста никуда нисмо отишли из хришћанства. Близу светитеља свих векова ми ходамо no земљи Првобитне Цркве. „Дух guuie tge хоће“.
Али Црква не само да онтолошки пребива у Троади, него и историјски иде према њој. Нама je важно да појмимо, с једне стране, ту „истоветност“ Троаде и Сарова, a с друге стране, то да je Троада – и почетак и крај црквеног пута, почетак и крај црквене историје.
Мајке силно тугују због мртворођене деце. Један побож- ни свештеник дао ми je две молитве за њих:
1. „Помени, Човекољупче Господе, душе младенаца Твојих, који умреше у матерњим утробама и зато не примише свето крштење. Крсти их Сам, Господе, у мору милосрђа Свог и спаси их неизрецивом благодаћу Својом. Амин.“
2. (Молитва мајке) „Господе, помилуј чедо моје, које умре у утроби мојој. Због вере моје и мојих и због милосрђа Свог, немој га лишити Твоје Божанске светлости“. Овде ћу записати и молитву за самоубице, коју су давали Оптински старци:
„Потражи, Господе, упропашћену душу слуге Твога (име), и ако je могуће, помилуј га. He упиши ми у грех ову молитву, него нека буде воља Твоја света“.
Да je страх Божји од вере, a не обратно – да je вера од страха или „са страхом“ (како мисле неки бојажљиви) -види се макар из ових речи: „Да се весели срце моје бојати се имена Teoia“ (Пс. 85). Човек се може веселити само од радости или, што je исто, од љубави.Страх Божји je „почетак мудрости“, али није почетак вере. Почетак вере je -љубав. Изван љубеће вере ми остајемо са вером демонском, јер и „демони верују и дрхте“, тј. имају страх. „А ми верујемо зато што волимо Бога“ (свешт. Александар Јељчанинов). О страху Божјем, чак и у његовом првобитном „поучи- тељном“ смислу треба говорити увек неодвојиво од љубеће вере, или, no речи апостола „вере која кроз лубав дела“; тј. онако како пише у молитви Василија Великог: „Прикуј за страх твој тела наша и љубављу твојом рани душе наше“. „Где нема љубави, тамо нема ни вере“ (св. Тихон Задонски), a то значи да нема ни истинског страха Божјег, који се рађа од вере. Постоје разни „страхови“. О томе да je неопходно нарочито се старати о невољним гресима, о онима којих понекад нисмо ни свесни, блажени Диадох овако пише: „Ако нх не будемо ваљано исповедалн, онда ћемо у време нашег одласка осећати неодређени страх у себи“. „А ми, који љубимо Господа, треба да желимо и да се молимо да се у то време покажемо непричастни било каквом страху: јер ко тада буде у страху, тај неће слободно проћи по- ред адских кнезова, пошто они бојажљивост душе сматрају знаком саучествовања у њиховом злу, као што je то и у њима самима“ (Добротољубље, т. 3).
Познавао сам младог свештеника који je у наше време посећивао умируће болеснике no болницама да би их причестио. Свакоме je јасно колико je одважне вере потребно за то. Ha људском плану, такав свештеник je то могао чинити само зато што није имао дугу косу и браду и што je био обучен сасвим грађански. To je „свештеник-војник“. A ето, има и таквих. Једном ме je о. Николај Голупцов послао код архиепископа Макарија. Стајао сам у чекаоници; долазили су и одлазили разни људи и свештеници. A онда, видим, долази још један посетилац: предиван огртач и шешир, исто такво одело, лице скоро као лице Доријана Греја. Али главно je било држање и очи: таква помало презрива самоувереност, таква ноншалантна отменост у понашању У левој руци je носио огромну жуту актовку. Па, помислих ja, ово je сигурно неки новинар или заслужни мајстор спорта. Кад одједном видим – он скида огртач, вади из ташне расу и свештенички крст и почиње, не журећи, да то стави на себе. Само сам, пренеражен, чекао да из ташне извади и црну византијску браду.
Тако да се, парафразирајући Кољу Красоткина, може рећи да „баћушки има разних“. Треба гледати какве су му очи и држање, a не на то да ли има или нема браду.
У једној парохији крстили су дечака од 5-6 година. Недељу дана касније, бака и дечак сретоше свештеника који га je крстио, и она му рече: „Поздрави се, na баћушка те je крстио“. Малиша га погледа и одговори: „Не, мене je крстио анђео с крилима, a баћушка je везан лежао na клупи“. Говорећи о тамном двојнику Цркве, ja не говорим о коначној судбини људи, која je неизвесна исто као што je пре распећа била неизвесна и судбина „благоразумног разбојника“. Сећам се како ми je о. Владимир Крнволуцки причао да су га једном позвали да причести човека на самрти, који се пpe много година распопио. „Када сам, причао je о. Владимир, ставио на сточић поред кревета дароносицу и све припремио, умирући изненада мало подиже главу, као да се пружаше према сточићу, и удишући мирис светиње, рече: „Боже, Боже, чега сам ja себе лишио.
Човек неће нарушити своју православност, тј. свој побожни однос према Цркви ако, сретнувши се са овом или оном грешком овог или оног светитеља, схвати да се ради о грешци. Али ће нарушити своје православље ако те грешке буде намерно тражио. Велики отворено говори да су и свети грешили. И шта je ту тако страшно? У Посланици Галатима апостол Павле нам, ради наше користи, казује да je чак и апостол Петар имао „вероучитељних“ грешака. Златоусти je говорио у формама византијске реторике с краја IV века, формама које су нама тешке, непотребне, чак и досадне. Сећам се да je архимандрит Серафим (Батјугов), имајући у виду управо овај спољашње туђ нам стил, говорио: „Нама je скоро немогуће читати целог Златоуста тако како je одштампан. Требало би га објавити некако другачије“. У исто време, и за о. Серафима и за све нас, Златоуст, „схватљив“ кроз његову Литургију, кроз његове молитве пред Причешће, кроз беседу на Пасху, кроз дошавши до нас лађе његових нетљених мисли – из мора реторике – јесте бескрајно потребан и лак.
„Уст твоих, јакоже свјетлост опм воссијавми блшодат, всељенују просвјети, преподобне, всеблажене.
