Роман „Зли дуси“ се међу другим романима унеколико издваја по великом броју црне боје, и у идејној замисли, и у остварењу. Гросман јер рекао да су „Зли дуси“ „одбацивање црне саборности и утврђивање у спасењу уз помоћ Христа“. Од почетка до краја, све до Ставрогинове омче у Скворишњикима, у роману најјаче звучи једна тема:
Пада ноћ.
Ускоро нико никога неће препознати.
Тами романа се супротставља светлост пожртвованих ликова Хроме, Маврикија Николајевича, Шатова и књигоноше. Да роман није осакаћен избацивањем главе „Код Тихона“ његовој ноћи би се пуном снагом супротставио дан.
Али кад се сетимо других великих романа Достојевског приметићемо да је супротстављање светлости и таме –и у идејном, и у стваралачком смислу – њихова стална одлика. У изјавама које је Достојевски дао истражној комисији 1849. године у вези са случајем петрашеваца постоји следеће место: „Може ли се писати само светлим бојама? Како ће се светла страна слике видети без мрачне, може ли бити слике без истовременог постојања светлости и сенке2 За светлост знамо само зато што постоји сенка“ (18: 125). Дакле, већ крајем 40-их година Достојевски је био свестан основне методе и свог начина размишљања, и свог стваралаштва: методе контраста, или светлости и сенки, методе двоструког осветљавања.
Другачије није ни могло бити кад се ради о аутору „Двојника“. Уосталом, до 1865. године његове боје су биле скоро потпуно црне, што се посебно видело у његовом последњем делу из овог периода – У „Записима из подземља“. Тама је преплавила странице његових романа и прича, због чега у њима није било светлости, па су превазилазиле снагу читалаца.
Али ево, Раскољников узима Јеванђеље у руке и дозвољава да му се стави крст. Отреса величину Наполеона или Штирнера чинећи метаније на Сеној и ватрене Соњине очи шаљу великог човека у тешку руску тамницу. Хришћански зрак је продро кроз таму страница које су га чекале као жедна земља влагу. Зло је у хришћанству сасвим реално. Како каже Лебедев у „Идиоту“ „нечастиви дух је велик и грозан дух, а не онај с копитима и роговима које сте му ви натакли“ (8, 387). И дубина религиозног реализма борбе с њим, конкретност супротстављања Светлости и Таме, свест о најдубљој светској антитези која дотиче сваког од нас могу представљати велико надахнуће за уметничко стваралаштво.
Тако је било с Достојевским.
„Изванредно уметничко средство у рукама Достојевског, – пише један истраживач, – било је контрастно, „рембрантовско“ осветљење, у којем показује убоге собе престоничких сиромаха.“
Наравно, није ствар само у престоничким сиромасима. У таквој „рембрантовској“ светлости Достојевски је приказао и православни манастир кад је поред светлог Зосиме описао мрачног Терапонта. После 1865. године увек пише своје романе на тај начин. Чак и кад су једна-две сцене из његових последњих романа осветљене јарким бојама, на пример, „Кана Галилејска“ у „Браћи Карамазовима“ –као читавим снопом васкршњих свећа – и овде осећамо како је иза њих присутна ноћ пуна мржње. И „рембрантовско осветљење“ није само „уметничко средство“. То је уметнички одраз његовог начина размишљања, који је свестан двојакости човека и света. То је приказивање трагичног стајања људских душа између зла и добра. Навевши речи Ф. Глинке о томе да је све у животу контрапункт Гросман пише: „Управо то је „pro и contra“. Принцип двостраног осветљавања теме је владајући код Достојевског. С овим принципом је код њега повезана појава „двојника“. Антитеза је главни принцип архитектонике Достојевског“.
Наравно, није Достојевски измислио методу уметничког контраста. Овим путем иде свака мисао која је „гладна и жедна правде“. Читава је ствар у ономе што се гледа као контраст, што се заправо супротставља. Јер, може се, на пример, тражити, као обавезан контраст „зао спахија“ и „добар сељак“. „Не ратујемо, – пише апостол Павле, — против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју.“ Хришћанство гледа у корен ствари: не наказност друштвеног живота, већ наказност људске душе, која рађа све наказно појаве у овом животу, између осталог и друштвене „духове злобе“ који у људима и свету сеју семена сваког зла. Метода контраста је код Достојевског дала тако потресан уметнички ефекат, зато што му је хришћанство открило сву дубину и сву реалност овог контрастирања, ове борбе између Светлости и Таме. Само кроз осећање мистичких корена онога што се дешава на површини историје, човек схвата, ако могу тако да кажем, сву скулптурност супротстављања. Ово нас доводи до питања о религиозном напајању уметности Достојевског.
Још са седамнаест година писао је: „Песник у пориву надахнућа одгонета Бога, дакле, испуњава сврху философије. Дакле, песнички занос је занос философије“ (28, књ.1: 54). Тридесет две године касније он уз забелешке уз „Зле духе“ пише: „Шекспир је пророк којег је Бог послао како би нам објавио тајну о човеку, о људској души“ (11: 237). Починковска сећајући се 1873. године пише: „Тада сам први пут детаљно чула како су њих, „петрашевце“, одвезли на Семјоновски полигон… како је касније, утамничен у тврђави добио Библију од брата и како је у њему почео „духовни препород“. И упола гласа је с мистичним одушевљењем налицу одмах изрецитовао своје „најомиљеније“ стихове Огарјова:
По старој сам Библији гатао
И само за једним жудео и уздисао,
Да ми судбина додели ж
И живот, и тугу, и смрт пророка …
Младићки „песнички занос“ „одгонетања Бога“ је постало Пророчко служење у зрелим годинама, али је и тамо и овде иста идеја: религиозна сврха уметности. Чини ми се да се тим одређује цео његов однос према сопственом путу уметника.
Још 1256, године – десет година пре почетка спохе Великих романа ~ Достојевски је писао Врангелу: „Сео сам Да пишем други чланак: Писма о уметности, То је заправо о улози хришћанства у уметности“ (28 књ, 1: 229), Уметност његовог процвата после 1865 године није се потчињавала, већ се рађала У његовим најдубљим доживљајима хришћанства, Књижевно приказивање ових доживљаја – ове среће због потпуне спознаје света и човека – за њега је постало дело од светог значаја, „рад Господњи“, Религија и морал су за њега били апсолутно јединствени, зато је онај „морални потрес“ који уметност може да да, имао за њега врло озбиљан религиозни значај,
„Уметност писао је Достојевски у „Дневнику писца“ за 1877, годину, – одржава у друштву узвишен живот и буди душе… коси се са порочним успављивањем душа и својим делима… позива на идеал, рађа протест и негодовање, узнемирава друштво и често изазива патњу у људима који желе да се пробуде и изађу из смрдљиве јаме“ (25: 101-102).
Борбу са смрдљивом јамом душевног сна и задовољства собом видимо у романима Достојевског „Његова дела, — пише Б. Енгелгарт, – муче и пале савремену душу, стално повређујући тешке ране њене савести, ометајући је да се макар на тренутак умири међу спољашњим и привидним решењима главних проблема духовног живота.“
Достојевски описује пут којим душа иде ка Богу или којим не жели да иде. Речено нам је да је овај пут узак, нема другог пута. Да ли то може да се свиђа савременом читаоцу који од књижевности очекује управо супротно: неку слатку ширину и пријатност. Литература треба да „одвлачи“, „обузима“, „умирује“ (антестезира), а понекад да голица, али у сваком случају не сме да замара. УЗ њено главно јело лаку занимљивост лепо се може послужити неки папрени социјално-философски прилог. Књижевност је одавно ишла ка овом стандарду пријатности и све му је ближа. У суштини, овај задатак уметности је формулисао Державин рекавши да поезија треба да буде „мила, слатка и корисна, као укусна лимунада лети“, Код Достојевског — авај! – нигде нећемо наћи лимунаду.
Оно што је Гогољ желео да постигне – духовни утицај на људе – одрекавши се уметности и усмеривши се на религиозну проповед, Достојевски остварује кроз уметност, грешку, Достојевски је схватао да тре води борбу против неверја пре свега другим путем, који му је био приступачнији и лакши – путем уметничке прозе,“ Није се плашио да исповедање религиозне истине потчини законитостима сагледавања и приказивања уметничких слика и знамо колико било убедљивије од у „Преписке с пријатељима“, инсистирао на „главној идеји“ своје уметности, на њеном моралном средишту. „Страшно волим реализам у уметности, – пише он, код понеких наших савремених реалиста нема моралног средишта у сликама које дају, као што је ових дана рекао један моћни песник и танани уметник говорећи са мном о слици Семирадског“ (25:90–91).
Какво је то морално средиште Јер, наравно, нећемо кол њега наћи никакву моралну дидактику, „Свако уметничко дело – писао је он – уколико је његово усмерење без предрасуда, које је створено само из уметничке потребе… много је корисније за његову сврху“ (21: 72). Али читава ствар је у томе што је за Достојевског ова уметничка потреба истовремено религиозно-морална потреба. Уметничко стваралаштво је аутономно, али уједно не само да не противречи религији, већ ни не може да јој противречи, пошто од ње потиче. „Естетски почетак, – пише он у забелешкама уз „Зле духе“, — зависи од религије. Религија од себе саме, од откровења и непосредне Божије интервенције. Тајна Христова“ (11:152).
Уметничко стваралаштво је за њега постало један од облика религиозног живота, или како је неко рекао „дуга изнад воде религије“. Лепота не може противречити Добру и Истини, она не може бити неморална. „Морално је само оно, – пише Достојевски у забелешкама из последњих година, — што се подудара вашим осећајем за лепоту и с идеалом који оваплоћујете Рен Моране идеје постоје. Оне израстају из религиозног осећања (27:57, 85).
Јединство доживљаја религије и уметности, а самим том морала и уметности Достојевском је било лакше зато шта Дух Религију, и морал доживљавао управо у аспекту Лепоте, „Свети Дух је непосредно поимање лепоте, – пише он – пророчанско упознавање хармоније, дакле стално стремљење ка њој“ (11:154). Исто читамо у једном његовом писму: „Ако притом не буде духовног живота, идеала Лепоте, човек ће почети да тугује, умреће, полудеће, убиће се или ће се упустити у паганске фантазије, А пошто је Христос у Себи и у Својој Речи носио идеал Лепоте, одлучио је: боље је да у душе утка идеал Лепоте.,,“ (29, књ, 2: 85), Ево зашто је још 1861. године у часопису „Време“ могао да каже: „Лепота је увек корисна… Без ње човек можда не би хтео да живи“ (18:94, 95), Духовни живот или живот у Духу Светом Достојевски потврђује као живот у „непосредном поимању Лепоте“. Сад ће бити јасније Иполитове речи у „Идиоту“: „Кнез тврди да ће лепота спасти свет… Која лепота ће спасти свет7.,. Јесте ли ви ревностан хришћанин Коља каже да ви себе називате хришћанином“ (8, 394- 395). Достојевски уместо да каже: „Христос ће спасити свет“ понекад каже: „Лепота ће спасити свет“ или, као што је забележио 1870. године: „Свет ће спасити лепота Христова, millenium. Апокалипса“ (11: 188). Свог Бога није сагледавао у Премудрости, у Доброти, већ у Лепоти. Он — сав „бура и неред“ (9: 128) – живео је у „пророчанској спознаји хармоније“ (11: 154). Ове последње три речи написао је 1870. године, а 1880. године у белешкама уз „Браћу Карамазове“ он пише: „Око човека је тајна Божија, тајна велика поретка и хармоније“ (15: 246). „Лепота је хармонија“ (18: 94) – писао је 1861. Године у часопису „Време“.
Јединство религије и уметности за Достојевског је јединство уметности и морала. А ако се–упитаћемо – лепота ипак сјединила с неморалом? Зар нећемо потонути у бескрају таквог појма лепоте? Јер чак и Петар Степанович У „Злим дусима“ каже: „Волим лепоту“ (10,76).
„Чудесно лице – каже кнез Мишкин у „Идиоту“ загледајући се у портрет Настасје Филиповне. – И сад не знам је ли она добра Ах, кад би била добра! Све би било спасено!“ (8, 39). Тако Достојевски показује како решава ово питање. „Спасоносна“ је само „добра“ лепота, односно она спољашња лепота која је сједињена с унутрашњом, и само је она потребна човеку. Скоро тридесет година после настанка „Идиота“ В. Соловјов ће рећи; „Лепота је опипљива форма исл име и добра, Она се од њих може одвојити само насилно и вештачки.“
„Највиша лепота није спољашња, него унутрашња,“ (15: 202) – читамо у забелешкама уз „Браћу Карамазове“. Али самим тим се питање лепоте изводи ван граница рационалистичке спознаје. „Тајна Христова,“ (11: 152) рекао је Достојевски о религиозном пореклу умeтности. Како људима који живе само спољашњим доказати или дати да осете овај спој спољашњег и унутрашњег? „За моралне идеје, – пише Достојевски, – не може се доказати да су моралне, не може (додир са другим световима)“ (27: 85). Он више пута понавља: „лепота је загонетка“ (8: 66), односно, можда уопште није лепота. „Лепота – то је страшна и ужасна ствар! – каже Митја Карамазов – Страшна зато што је неодредљива, а одредити је немогуће, зат6о што је Бог задао све саме загонетке. Ту се обале састају, ту све противречности заједно живе“ (13, 119). „Не може се дефинисати“, „не може се доказати“, – исто кажу и Карамазов и Достојевски, али Достојевски у вишезначним заградама још додаје „додир с другим световима“. „Бог је задао све саме загонетке“, управо зато да би их у труду и животном подвигу одгонетала слободна воља Његове деце, која су заволела друге Божанске светове. Значи, човеку није потребна лепота уопште, уметност уопште, већ само она која га води ка поимању вечног живота, само она која у њему ствара извесна жаришта нетрулежности. И у раду у управо таквој уметности Достојевски је видео свој – говорећи његовим речима – „диван и трагичан задатак“.
Починковска је забележила следећи разговор с њим из 1873. године:
„- Како ви схватате Јеванђеље?“ – упитао ју је. – „Шта мислите: у чему је сва главна суштина?
Остварење Христовог учења на земљи, у нашем животу, У нашој савести…
– И то је све? – рече он отегнуто разочараним тоном.
И самој ми се учинило да је то мало.
– Не, и још… Не завршава се све овде, на земљи. Цео земаљски живот је само степеник… у друге егзистенције…
-Ка другим световима! – одушевљено рече он подигавши руку нагоре према широм отвореном прозору, кроз који се тада видело тако дивно, светло и прозрачно јунско небо.
-И како је то диван, премда и трагичан задатак – говорити то људима! – са жаром настави заклањајући на тренутак очи руком.
-Диван и трагичан, зато што ту има баш много муке.
Сад је јасно шта је Достојевски подразумевао под појмом „моралног средишта“ уметничког дела: постојање у њему зрака који нам у овом тродимензионалном, ограниченом и трулежном свету открива свет друге и вечне реалности. У тражењу овог света се гради замисао дела, оно је идејно устремљено ка њему, о њему говоре, о њему чезну или се пак с њим боре и мразе га најбољи људи који живе у њему. Цела композиција дела окреће се око своје осе да или „не“ – Божанског живота, „да“ или „Не – вечности, Тако је код Соње и Раскољникова, код кнеза Мишкина и Рогожина, код Макара Ивановича и Версилона, код Шатова и Ставрогина, код Зосиме и Ивана. При чему ову велику борбу идеја које се узајамно негирају, која постоји у свету, Достојевски открива кроз дијалошко општење својих духовно неравноправних јунака, Борба се не одвија између људи, већ између идеја кроз људе.
Из књиге – Наслеђе Достојевског
