Сергеј Фудељ: Наслеђе Достојевског – особености уметности ( II. део)

„Не ратујемо против крви и тела,“ __„рекао је апостол. У томе се састоји убедљивост романа Достојевског, читавог чворишта њихових дијалога, јер он као хришћанин који спознаје, осећа људе које описује, независно од њиховог идејног садржаја, види да једнако носе лик Божји, да су једнако деца Божија, и зато су му драги и разумљиви. Захваљујући овој „божанској“ тачки гледишта Достојевски је имао снаге да покаже у човеку идеје које су му туђе уз сву могућу убедљивост, уз све могуће оправдање човека: у најгушћој тами туђе душе он тражи трагове „почетка стварања“. Чак и лице Петра Степановича који му је толико мрзак аутор у глави „Иван Царевић“ у мрклој ноћи романа обасјава на тренутак експлозијом искреног надахнућа.

Љубав према човеку је кључ за уметничко стваралаштво Достојевског Он је једном приликом рекао Опочињину за Тургењева: „Осећа се да уопште не воли онога кога описује на тако дирљив начин.““ Чини се да Достојевски воли чак и Смердјакова и жалосно се опраштајући од њега пред вешање ставља му у руке књигу Исака Сирина — једну од најважнијих књига хришћанске писмености о борби између Добра и Зла у свету, и истовремено књигу која је учила о молитви чак и за демоне. Како после тога да се не молимо за Смердјакова2 Достојевски није могао да не воли свакога осећајући да иза „свакога“ стоји Христос. И. С. Аксаков пише; „У свакоме је умео да препозна брата и Бога.“ Управо чије био узрок и извор његове љубави. „Чудотворни лик Христов У човеку за њега није био побожна алегорија и повод за још једну У низу проповеди, већ — сваки пут! — радосно откриће, жив“ религиозна, а самим тим и уметничка истина.

Управо то објашњава  победничку убедљивост његових дијалога. Њих не воле „правдани“ или „скотњани“ ликови Фонвизинових, већ људи од крви и меса, који а и завршили свој духовни пут, још увек са свим могућностима и за светло постојање, до последњег тренутка свог живота. Јер ни за једног човека – ни за саме себе! – не знамо како ће за завршити ова борба између Бога и ђавола у његовом срцу, о којој је
тако једноставно и тачно говорио Дмитриј Карамазов.

Међутим, равноправност људи за аутора не значи једнаку вредност идеја. Чак и у политици се саживот људи и земаља не сматра издајом своје идеологије. „Препознавајући у сваком Бога“ Достојевски Га је видео – у једном човеку као умиреног у љубави, а у другом – као распетог у мржњи, и иста ова љубав према човеку није могла да га остави да буде равнодушан гледалац људског безумља.

Зато што су објективнији били његови дијалози, што је више умео да пронађе неку истину у свом негативном јунаку као човеку, тим јаче читалац доживљава неистину идеје којом је човек помрачен. Аутор сасвим сигурно воли Ставрогина и стално тражи могућност за његово оправдање, али у току романа на сву његову „идеју“ више не пада сенка, већ демонска ноћ. Аутор жали Смердјакова, али је „смердјаковштину“ жигосао заувек пред свима и ова реч која је постала жиг издвојила се из контекста романа и почела је – исто као, на пример, „маниловштина“ — да чува сав свој смисаони значај карактеристике општељудског зла. Исти такав нови термин жигосане идеје постала је „карамазовштина“ или „шигаљовштина“.“

Достојевски је умео да жигоше својим уметничким постојаним бојама и читалац јасно види за које идеје се аутор залаже. Зато се Достојевски-уметник нипошто но може одвајати од Достојевског- мислиоца, не можемо располутити његов лик и сматрати да је у уметничком стваралаштву био само „медијум“ који преноси ја једнаке вредности“; да идеје аутора као извесно своје виђење „идеја једнаке вредности“; да идеје као аутора као мислиоца – хришћанина немају у његовим романима функцију ауторских идеја, да су само „чланови великог дијалога који имају једнаку вредност“. И управо на овакво музичко медијумско преношење своди се етички равнодушна фиксација идеја коју му понекад приписују и која наравно толико одговара литералном гурманлуку.

Христос је рекао људима; „Имајте соли У себи“ Неки из романа Достојевског желе да изваде њихову „со“, њихов „морални потрес“ и да их учине пријатном державинском лимунадом која ни на шта не обавезује. Његови романи се толико очигледно налазе у орбити хришћанских теза и антитеза да треба истаћи мисао о њиховој уметничкој „над-идејности“. Врло је лако блатити Достојевског као мислиоца и публицисту: што, он је писао код Мешчерског и био је под утицајем Победоносцева. Али кад се потпуно исте мисли које је он говорио у „Грађанину“ Мешчерског откривају у његовим уметничким ремек-делима, ствар је озбиљна: ту се не треба више борити с уредником „Грађанина“, већ с писцем од светског значаја. И тада се у човеку рађа жеља да докаже да су идеје његових јунака – Зосиме или Шатова, Смердјакова или Фоме Опискина – биле за њега само „предмет приказивања“, а не живот и бол душе. Да су његови романи само „полифонија разних свести које постоје истовремено“ и идеја, јер је „уметничко приказивање идеје могуће само тамо где се она ставља с оне стране тврдње или негирања“.“

Направивши од половина располућеног Достојевског музичког медијума, неки га стављају „с оне стране добра и зла“ и ово ничеанско стање називају „полифонијским мишљењем“. А у овом стању писац више не брани истину свог живота, јер се и за њега самог, и за његовог јунака Раскољникова брише граница између добра и зла и нема моралног средишта.

Завршивши роман „Зли дуси“ Достојевски је писао: „Читаво питање се састоји у томе шта треба сматрати истином. Роман је написан управо због тога“ (11: 303). Он је и писао романе „због тога да би се видела главна идеја… да читалац увек види да је ова идеја побожна“ (9: 133). Показивање ове идеје која га је привлачила у току свег живота био је његов „диван и трагичан задатак“ у уметности.

И управо у томе што нам он, остварујући овај задатак, није дао илустрације за публицистику, већ живе људе са свом незавршеношћу њихове духовне личности, са свом убедљивошћу њиховог, макар и најмањег тражења истине, са свим страдањем ове деце Божије која су била и нису била у праву – посебно се открива његово хришћанско гледиште на човека, као и његов идеалистички реализам. Познато је да се Достојевски сам сврставао и у једно и у друго.

„Моје схватање стварности и реализма се потпуно разликује од схватања наших реалиста и критичара, – пише он 1868. године Мајкову. ~ Мој идеализам је реалнији од њиховог… Управо то је реализам, само дубљи, а њихов је плитак… Њиховим реализмом се не може објаснити ни стоти део реалних догађаја који су се стварно
десили. А ми смо нашим идеализмом пророковали чак и чињенице… Немојте се смејати мом самољубљу, али сам ја као Павле: „Не хвале ме, па ћу сам да се похвалим“ (28, књ. 2: 329).

Починковска каже да су се њени познаници – књижевници одушевљавали познатом сликом Геа „Тајна вечера“ због њеног „реализма“; због тога што догађај који је на њој приказан изгледа тако обично, као да се ствар дешава данас, у Петрограду, негде у Подјачкој улици, за заједничком вечером коју сви плаћају… сви апостоли на слици су као савремени „социјалисти“, Христос је – по данашњим појмовима — „мио, добар човек екстатичног темперамента…“ А Достојевски је о истој слици говорио: „Где је ту осамнаест векова хришћанства2 Где је идеја која је надахњивала толико народа, толико умова и срца? Где је Месија, Спаситељ Који је обећан свету – где је Христос…““

Вера Достојевског у Богочовека и његово искрено хришћанство одредили су цео његов однос према теорији и пракси уметности.

У светлости овога можемо размотрити један проблем. Као што је познато, Достојевски је у својим романима више пута приказивао злочине или чињенице сексуалног живота. Али их никад није давао, тако кажемо, у њиховој „француској“ обради, која као да је постала обавезна за мноштво писаца. У плану „Житије великог грешника“ (крај 1869. године) постоји следећа опаска: „Дејство разврата; ужас и хладноћа услед њега“ (9: 126). Достојевски у време зрелог стваралаштва не даје опис греха, тим пре се не наслађује његовим приказивањем, већ описује његов „ужас и хладноћу“. „Узео сам 20ја (Золу)… – пише он у јулу 1875. године жени, – и замисли: једва могу да читам, то је таква гадост“ (29, књ. 2: 100). Знамо да су његова писма искрена, да их није писао, што се каже, за потомство, С. Д. Јановски сећајући се младости Достојевског пише:

Био је врло задовољан због сличности (своје главе и Сократове – С. Ф.), и сам ју је запажао и обично је… додао: „Добро је што немам кврге на глави, нисам женскарош.“

Врло је карактеристично то што и ова црта. исто као – религиозност Достојевског, изазива јед код оних који не прихвата хришћанство. Ево једног изразитог примера. „Раздвојеност духа од тела која изазива јед, – пише Вересајев. – слабост везе између њих. чини јунаке Достојевског потпуно неспособнима за јарку целовиту страст… Раскољников воли Соњу. Међутим, некако је чудно чак и претпоставити да је то љубав мушкарца према жени. Нема чак ни сумње у ону светлу силу која води оне који се воле ка телесном сједињењу и кроз ово телесно сједињење тајанствено продубљује душевно спајање и чини га израженијим.““

Заиста, код Достојевског, а узгред речено, ни код Дикенса нећемо наћи „телесно спајање“, које је толико очигледно неопходно многим читаоцима и толико „израженијим“ чини душевно спајање,

Колико год сама по себи била тамна душа Достојевског, уметност је за њега увек била светиња, поље борбе са злом света, а не занимљив начин описивања полних доживљаја у име „мајсторства реализма“ као код Буњина. Женски ликови Достојевског носе набој стихије пола скоро до опипљиве телесности, али их он не разодева, он их
обавија атмосфером неприкосновености за читаоца. Можемо замислити шта би Буњин направио од сцене у којој се појављују Свидригајлов и Дуња, Рогожин и Настасја Филиповна, Ставрогини Матрјоша или Лиза, Аљоша с Грушењком у крилу. Људи који оправдавају овакво мајсторство или немају представу о томе колико оно сакати душу или је, једноставно речено, сами желе да се наслађују страстима.

Ана Григорјевна се сећа како јој је, опраштајући се од ње пред смрт, рекао: „Запамти, Ања, увек сам те ватрено волео и никад нисам преварио, чак ни у мислима.“ То је било 1881. године. А у мају 1867. године, три месеца после свадбе писао јој је: „Бог ми о уручио како ништа од зачетака и богатства твоје душе и твог сале би пропало, већ како би, напротив, богато и раскошно о процветало; дао ми те је да тобом искупим своје огромне За са довевши те пред Бога као развијену, целовиту, сачувану, спасену свега што је ниско и убија дух.“ (28, књ. 2: 184).

Али, не одвајајући у себи уметност „од хришћанства ин их истовремено никад није мешао. В. Соловјов му је од епске. Толстоја донео на поклон велику фотографију Сикстинске Достојевски је толико волео ово уметничко дело да би га жена често затекла како стоји испред фотографије, дубоко ганут, чак не би чуо ни кад она уђе у собу. А говорећи о томе како су посетили православну цркву у Дрездену Ана Григорјевна истиче: „Икона Богомајке на десној страни иконостаса насликана је по Рафаеловој Малони (што Феђа нимало не одобрава.“  „Појање је било, – додаје неким изузетно чудним напевом који раније нисам чула, као што се певају романсе.“

Исто овакво разграничавање осећа се у казивању Конија о томе како је Достојевски 1876. године посетио поправни дом за малолетне преступнике. На путу до куће после усредсређеног ћутања Достојевски је рекао: „Не свиђа ми се њихова црква: као неки музеј!… Потребно је неколико икона, али строгих, па чак и сурових, као што треба да буде строга вера и сурова дужност хришћанина, али треба да подсећају и на… далеко село… где је иконостас насликан невешто, али верно предању. А ово је некаква гиздава идалијанштина.“

За Достојевског не постоји антиномија у проблему „уметности хришћанство“, јер је све од Бога: „Све је од Њега, Њим и ка Њему, Њему припада слава у векове.“ Али ако је „све ка Њему“ и уметничко мајсторство треба да буде „ка Њему“. О овоме постоји директно сведочанство у једном писму Достојевског из 1880. године. „Био сам на робији у Сибиру 4 године, – пише он П. Ј. Гусевој, – али су тамо рад и живот били подношљивији од мог садашњег живота. Од 15. јуна до 1. октобра написао сам до 20 табака романа и издао сам „Дневник писца“ од 3 табака. Међутим, не могу да пишем како било, треба да пишем уметнички. То дугујем Богу, поезији, успеху написаног и буквално целој читалачкој Русији“ (30, књ. 1; 216). . Достојевски је осећао да уметничко умеће дугује Богу. А упркос свим својим душевним немирима он је врло стабилан у доживљају задатака уметности. Уметност је за њега борба за Бога – у себи и у другима. Био је у праву И. С. Аксаков написавши недељу дана после његове смрти: „Достојевски никоме није дао права да греши о њему, да га дели на пола и да од његових дела прави неке екстракте уз чишћење од „мистичких“ примеса. Ин је јединствен у свој разноврсности својих дела, целовит је од почетка од краја свог ауторског попришта. Све је у њему потицало из једног и сводило се ка једном – из Христа и ка Христу“.

Горки је рекао: „Генијалност Достојевског је неоспорна, по снази приказивања његов таленат је једнак можда само Шекспировом.“ Али у достизању овог свог уметничког приказивања Достојевски иде неким својим путем, може се рећи, такође путем страдања. Он је 1880. године рекао младом Мерешковском: „Да би човек добро писао треба да пати, да пати“,  „А ја у принципу нервозно радим, – писао је исте године И. С Асакову, – с муком и бригом. Кад напорно радим чак сам и физички болестан.“ (30, књ. 1: 214).

Његову „стваралачку лабораторију“, како неки данас воле да кажу, открива један страшан документ: „Дневник напада епилепсије“ који је водио 1870. године, за време рада на „Злим дусима“, односно, на „једном од својих најбољих дела“,“ по речима Горког. Ево неколико извода.

Сергеј Фудељ: Наслеђе Достојевског – особености уметности ( I. део)

10. фебруар / 29. јануар. У три сата после поноћи изузетно јак напад, на трему, на јави. Пао сам и разбио чело. Ничега се не сећам и нисам био свестан, али сам у собу донео упаљену свећу и затворио сам прозор, и тек тада сам схватио да сам имао напад. Пробудио сам Ању и рекао јој, много је плакала кад је видела моје лице. Почео сам да је тешим и одједном ми се поново десио напад, на јави… и ево, већ је четврти дан од напада, а глава ми још није бистра… Не може бити ни говора ораду…

1570. Мај. Напад на јави, после целодневног путовања, у Хамбургу… Освестивши се прилично дуго времена нисам био сасвим при себи и сећам се да сам ишао по целом хотелу и разговарао с људима на које наиђем о нападу… Много се бринем. Предстоје ми врели месеци, страшан и напоран рад — роман за „Руски весник“ (не надам се у њега)… Штаће бити! До саме јесени ћемо веома оскудевати у новцу!

13/1, јуд. Напад у сну… У глави ми се не разбистри по недељу дана. Вруће је… Борим се с првим делом романа и падам у очај. Објављен је рат. Ања је врло исцрпљена… Ситуација скоро да није нимало боља без обзира на послати новац. Све наде полажемо У роман.,,

16/28. јул. Напад у сну… Сад је већ 3. август; скоро до данас није прошла главобоља. Стање духа је било мучно… Страшно је вруће… Зричу зрикавци. Пара нема.

7. август. Још један напад Ноћу Целог дана сам био врло rздражљив… Роман може да се баци (страшно!)

9. септембар. Јутро… прилично сам слаб… Роман споро иде, на вољу Божију. С новцем лоше стоје ствари.

10. октобар ‘ 25. септембар. Напад ујутру… Лоше стоје ствари. Још ниједан део романа није послат… Ања губи снагу… Париз је поd опсаdом. Шта ће одговорити „Руски весник“

16. октобар. Напад ујутру… Живот је тежак!…

22. октобар. Ујутру у сну (после 6 сати) напад, и кад сам заспао после сат времена још један напад. Данас је 26, а ја сам још увек крајње растројен и сваког тренутка очекујем још један напад. Сад је ноћ 26/27. октобар. Напољу дува ветар… Пара нама… Треба да пишем, већ много касним“ (27: 101–104).

Ето како је живео и радио –не у Јасној пољани, већ у немачким намештеним собама — овај човек, изнемогао и мрачан, сав устремљен ка светлости коју је видео, који нам је у наслеђе оставио _ своје потресне бакрорезе.

Његово мајсторство је очигледно. Али да ли је Достојевски „мајстор“ у смислу као, рецимо, Тургењев или Анри де Рење? Наравно да није: „Немам облик, одговарајући гест“ (28, књ. 2: 159) – писао је жени у мају 1867. године. Кнез Мишкин 1565. године понавља ове речи: „Ја не умем да се понашам (на руском оригиналу: немам гест, прим. прев.) Немам ни осећање мере, а то је главно“ (8, 567) Али да ли то значи да Достојевском недостаје форма, да занемарује форму? Његови романи су, као што је рекао Гросман философија идеја in actu, то је посматрање идеја у дејству, то је
корачање истини“ Али како идеја може да достигне своје савршено дејство ако није заоденута у адекватну форму? Наравно, Достојевски има и „форму и гест“, али они за њега нису циљ сами по већ само неизбежан стадијум оваплоћења мисли. Садржај и а код Достојевског су управо „идеја у дејству“, која је постала јена жива стихија нерукотворне речи. Што се тиче „осећаја за меру“ то је била његова слаба страна. сам за краткоћом која ми не полази за руком“ (28, књ. 1: 314) писао је још из Сибира 1858. године брату Михаилу. Он 1570. Године пише Страхову: „Реализација (романа – С. Ф.) зависи од Бога: Могу и да упропастим, што ми се често дешавало“ (29, књ. 1:110) Њему пише и 1871. године; „Страшно прецизно сте навели главну ману ја, патио сам и патим од тога (нисам научио) да овладам својим средствима, Мноштво појединих романа и повести ми се тиска у глави, тако да немам Ни кере, ни склада“ (Исто: 208), „У роману,,, је много тога отегнуто и није ми успело“ (29, књ, 1: 19) – писало је у „Идиоту“, Шчедрин је за овај роман рекао: „То је генијално замишљена ствар; У њој има дивних места, али има још више лоше израженог и Бог зна како набацаног“

Ово би се могло сматрати само недостатком осећаја за архитектуру дела да се недостатак осећаја за меру понекад није испољавао и у разради појединих идеја, Овде се очигледно не ради толико о уметничким недостацима колико о душевним дефектима, Он је у целини потпуно тачно изразио идеју патње: „Свака велика срећа носи у себи н извесну патњу, јер буди у нама највишу свест“ (27: 110), Али понекад изјаве његових јунака могу изазвати сумњу у стварање култа патње.

Он је 1877. године у „Сну смешног човека“ писао: „Доживели су тугу и заволели тугу, чезнули су за мукама и говорили да се Истина постиже само патњом“ (2, 273). И на другом месту: „Ја хоћу муке да бих волео“ (2, 266). Да ли хришћанин може да „жели мучење“. Зар нам није речено: „А кад вас потерају у једном граду, бежите у други,“ односно, избегавајте мучења и невоље док не видите да постоји воља Божија да их прихватите. Од „жеље за мучењем“ себе није далеко ни до мучења других, Ево зашто је Достојевски могао да напише жени: „Судбина ми је судила да мучим све оне које волим!“ (28, књ. 2: 283), Истина, то је написао у априлу 1868. године, тринаест година пре смрти, кад је у Достојевском било још много тога, не само од Мармеладова, већ и
из „Подземља“.

Како год било, његова рука је приликом остварења уметничке замисли понекад дрхтала у неким непровереним или непросветљеним емоцијама и изводила је линију даље него што је било потребно.

Можда се овај недостатак осећања за емоционалну меру појачавао због ненормалних услова рада, Све до последњих година радио је притиснут крајњом материјалном нуждом, увек је журио, увек је радио ноћу. Узгред речено, о ноћном раду. Док је писао „Злочин и казну“ једно време је живео у кући трговца Алонкина.

Велики радник говорио је о њему овај Алонкин – „Ја идем на јутрење, а код њега у кабинету гори светло, значи ради“ Али наравно ни8је журио да ради само због материјалне нужде.“ Ја као писац, — пише он у писму У Ф, Јунге, имам много недостатака. зато сам и сам први увек незадовољан собом… У појединим тешим тренуцима често сам болно свестан да нисам изразио буквално ни двадесети део онога што бих желео и што бих могао да изразим. Пиритом ме спасава само свагдашња нада да ће ми можда једног дана Бог послати толико надахнућа и снаге да ћу се изразити потпуније, једном речју, да ћу изразити све што се налази у зао срцу и уобразиљи“ (30, књ. 1: 145). Он ово пише 1880. године, после _Злочина и казне“, „Идиота“, „Злих духова“, „Дечка“ и „Дневнике писца“. У то време су „Браћа Карамазови“ били скоро завршени. Био је препун идеја и ликова и као да се гушио од њих, „заточених у срцу“. Цео његов пут као уметника је пут срдачног говорења. 10 је понекад превазилазило његове снаге, али га је и као човека и као писца, „Љубав покрива много грехова“ и не само да покрива, већ и води за собом и учи. Шта могу значити несавршенство Достојевског сви његови душевни и уметнички напади ако је у извесном историјском тренутку успео да задржи Христов лику све хладнијем свету?

Он не само да је видео и чуо више од других, много је предосећао. и све ово своје знање, све своје виђење борбе између Добра и Зла у свету он, болестан и изнемогао, с великим полетом је хитао да пренесе људима. „Моје срце ће с крвљу бити уткано у овај роман … Ту сам положио своју душу, своју крв и месо“ (28, књ. 1:326; 351)  писао је брату Михаилу 1559, године – и так је крвљу и месом – писао скоро све. Зато се на његов уметнички пут најбоље могу применити речи Пастернака: „Циљ стваралаштва је давање себе“. И још друге речи песника из песме „У току Страсне“:

И март разбацује снег
На припрати пред гомилу сакатих
Као да је изашао човек,
И изнео, и отворио ковчег,
И све то последњег новчића поделио.

Замислимо званичну хришћанску проповед с краја ХIХ века, посебно на Западу. Каква лепота, каква писменост, каква сталоженост и мир! И поред ње нервозан, испрекидан глас петроградског књижевника које је „све до последњег поделио“. Али можда ћемо у овом гласу чути бар мало део оне „Христове бриге“ у којој је у VI веку писао преподобни Јован Лествичник Као о својству праве хришћанске душе.

Из књиге – Наслеђе Достојевског