Достојевски се у стварању стварању Терапонта није могао ослањати = на „Животопис“ о. Леонида, већ и на заједничко учење Цркве, почевши од јеванђељског разобличавања „неплодне смокве“ и лицемерног фарисејства“.
Сад нам је све то јасно пошто је очигледно, али да бисмо осетили помоћ коју је Достојевски пружио у формирању свести наше црквене епохе довољно је да наведемо једну реченицу недоумице из критичке литературе из времена Достојевског, која је себе сматрала црквеном. „Отшелник и строги испосник Терапонт је… због нечега приказан неповољно и с подсмехом „ писао је К. Леонтјев – човек који је по свом оптинском „стажу“ требало да схвати – зашто.
Терапонтима из монашке стварности у „Животопису“ је супротстављен лик старца Леонида и подједнако је јасно да је Достојевски користио овај материјал. У „Животопису“ се каже да је то био „подвижник великог срца“, да је био „надахнут духом хришћанске љубави“ и да је напустио своје тиховање покретан „духовном љубављу према напаћеној и немоћној браћи“, да је његов живот у манастиру био „служење напаћеном човечанству“. Сетимо се с каквим стрпљењем Зосима, изнемогао од свог служења човечанству, слуша чак и лакрдијање Фјодора Павловича и његову
препирку с Миусовом. Служење људима је главна мисао коју је Достојевски дао старцу Зосими.
Али сличност се не види само у главној идеји, већ и у мноштву личних особина.
Старац из „Животописа“ — о. Леонид је био прави монах, представник, како књижевни критичари воле да кажу, „аскетског хришћанства“, а истовремено човек „није могао да се не чуди његовој свагдашњој веселости“,
Сетимо се речи Зосиме из романа:„Пријатељи моји, молите и тражите о Бога весеље“(14, 348). Мир јеванђељска не ускоро су бежали од овог Христовог ученика, видевши да пристојност и лажљиво поштовање не одговарају старчевој келији у којој су владали једноставност и хришћанска детиња незлобивост“. Све облике претворног смирења и лажне наклоности, „одушевљења“, целивања рамена и руку старац Леонид није подносио и називао их је „фатаморганом“. Може се помислити да то Достојевски пише о Зосими, лишеном сваке лажне слаткоречивости.
Пошто је био строги испосник о.Леонид је умео да споји ово са слободом у храни и општењу с људима. „Храну је старац, каже се у „Животопису“, –Х окушао два пута дневно, шта Бог пошаље, понекад би попио чашу вина или пива“. Ево одакле је могла да се појави Терапонтова реплика о Зосими: „Постова се није држао према чину своје схиме, зато се и појавила опомена… На бомбоне се лакомио, госпође су му их у џеповима доносиле“ (14, 18). За трпезом о.Леонида „се обично водио жив разговор, дозвољаване су скромне и незлобиве шале и приче… Старац је понекад причао анегдоте из римске историје коју је добро познавао на основу старих превода Тацита. Једног свог ученика у шали је називао последњим Римљанином, можда због тога што је овај ученик изражавао мишљење о томе да живимо у последње време монаштва““.
Терапонт Достојевског описан је као велики противник старчества. И ово је преузето из „Животописа“, препуног података о прогонима о.Леонида због старчества које је увео у Оптиној. Испоставило се да је дошло дотле да су о.Леонида и његове ученике почињали да сумњиче за јерес, па чак и за „масонство“, притом су га умњичиле и прогањале тако утицајне личности као што су двојица архијереја — тулски и калушки. Само су интервенција двојице Филарета – кијевског и московског — и заступништво Игњатија (Брјанчанинова) спасили старца. И само учење о старчеству које је Достојевски описао у роману (глава 5, књига 1) умногоме је преузето из „Животописа“.
Добро је познат строг однос Цркве према самоубицама: за њих нема молитве на заједничком богослужењу и отуда се појавило мишљење да за њих уопште не смемо да се молимо. Због тога је Зосимин однос према њима такође могао изгледати као превише слободан или као измишљотина књижевника. „У дубини душе своје мислим да би се могло и за њих Богу помолити. Јер Христос се неће наљутити на љубав“ (13, 352). каже Зосима. Старац Леонид је, као и Зосима, имао младог искушеника Павла Тамбовцева који је умро у 26. години, убрзо након што је његов отац окончао живот самоубиством (у Аљошиној породици се десило и самоубиство И убиство). Старац је Павлу дао молитву за оца, која је почињала овако: „Пронађи, Господе, погинулу душу оца мог (и) ако је могуће, помилуј! Неистраживи су путеви Твоји. Не МИ У грех ову моју молитву, него нека буде Твоја света воља“ . Тако да се испоставља да је и у овом питању „ружичасто хришћанство“ Достојевског ближе оптинском монашком духу него измишљено „црно православље“ Леонтјева.
У роману постоји карактеристичан детаљ: испоставља се да је Зосима осим молитве (као духовног средства) у лечењу људи примењивао и обична медицинска средства („„…ваш свети покојник, није признавао ђаволе. Против ђавола је давао пургатив“) (Исто: 18), – виче Терапонт). Очигледно, овај детаљ је преузет из „Животописа“: о.Леонид је понекад примењивао народна лековита средства и чак је сам правио један лек и давао га болесницима“.
Једна од главних Зосиминих идеја јесте брисање границе између света и манастира, њихово сливање и стварање невидљивог манастира у свету. Старац Аљошу не шаље у свет ради посветовњачења, већ ради подвига, али усред света. „Благосиљам те на велико подвижништво у свету <…> Мислим о теби овако: изаћи ћеш из ових зидина, а свету ћеш живети као монах“ (13, 86, 311) — каже Зосима. Ова идеја је заокупљала Достојевског још 1870. године, кад је радећи на „Злим дусима“ стварао лик „архијереја у пензији“ Тихона и записивао његов разговор са Ставрогином,
односно много пре објављивања „Животописа“. Као полазна тема могао му је послужити тајни постриг, који је увек постојао на Истоку; можда су му биле познате чињенице из живота Шидловског којег је старац такође из манастира послао у свет, мисли древних подвижника, на пример, преподобног Јефрема Сирина, чија се књига налазила у библиотеци Достојевског. „Монаха, — пише преподобни Јефрем, – не чине постриг и одело, већ небеска жеља и божански живот““. Напокон, све рано хришћанство је велики манастир у свету,
Али припремајући материјал за „Браћу Карамазове“ Достојевски се вероватно обрадовао пронашавши у „Животопису“ следеће речи о.Леонида о тајном или унутрашњем монаштву: „Ако се у Христу обучен У лик унутрашњег монаха, не брини се много за спољашње обличје, иако није грех да га желиш,,, Испоставиће се да постоји мноштво монаха једино по жељи, премда у овдашњем свету, због путева знаних Владару света, нису могли примити постриг из смртних руку, Преподобна Пелагија је постала преподобна, мало је људи нису обукли у мантију, Мантија означава узак пут обећање сиромаштва по слободној вољи, чистоте, послушања и смирење монашког живота; али мантија унутрашње одежде је најсветије облачење одеће Светог Духа“.
Ево каквог човека је Достојевски нашао пре него што је почео да описује Зосиму — човека који је „боловао од љубави према ближњем““ и који се вероватно кроз овај бол, као што је о њему речено у истом овом „Животопису“ „радовао незлобивом јеванђељском радошћу као дете““, Сазнавши за о.Леонида Достојевски је увидео да је још сасвим недавно, док је у Петрограду водио своје ноћне разговоре са Шидловским, овде у Оптиној, живео човек који је толико одговарао његовој представи о хришћанској светости, један од оних „десет праведника““ за којима је одавно тако жедно трагао, На њих је мислио пишући „Идиота“; њихове особине је нашао у лику Тихона Задонског, стварајући „Зле духове“ и Макара из „Дечка“.
Значи, заиста почињући од Педесетнице кроз таму историје пролази јединствена и заслепљујућа трака светлости – света Црква Божија, која се нипошто не сједињује с оним што само носи њено име или спољашњу форму, па чак и ако је то у виду монашке одеће. Управо то је непрестано хришћанство које се не мења из века у век. „Исус Христос је јуче и данас и у векове Исти““, а с Њим је иста и Црква. Достојевском, уморном од призора таме у црквеној огради било је
потребно да се увери у ово. Одвојити Терапонта за њега (а сад, дакле и за све нас) – значи. Цркву од њеног двојника, а самим тим учврстити своју веру, још једном схватити да „не умире велика мисао“ (26: 164).
Сергеј Фудељ: Наследство Достојевског – Оптина пустиња (I. део)
Одвајајући Зосиму од Терапонта и супротстављајући их, Достојевски није измишљао , као што су га неки сумњичили „ново хришћнство“ – „зосимовско“ или чак „Мерешковског“, већ је само нашао где ће се напити са његовог древног и вечно живог врела. Ово „где“ био је руски манастир у калушкој епархији.
Тада постаје јасно зашто је недуго пре „Браће Карамазова“ с тако чврстим ставом писао о сектама у „Дневнику писца“ 1876. године: „Ко се одвојио од истинске Цркве и ко је замислио своју, чак и најлепшег изгледа, обавезно ће завршити исто као ове секте“ (22: 99). „Хришћанство се не сме извртати, – писао је Достојевски М. П. Погодину још 1873. године, – чак ни ради најплеменитијих циљева тежњи, односно на православље се не сме гледати као на другостепену ствар“ (29, књ. 1: 263). Оптина пустиња у којој је писац нашао свога Зосиму била је обичан православни манастир. У
њој је било необично само то што је у ситуацији свеопште оскудице вере и унутрашњег духовног живота у Русији, укључујући и манастире, у њој овај живот у ХIХ веку, напротив, процветао. И овај процват се заснивао на томе што су људи који су живели у њој, хришћанство доживљавали „озбиљно“, јеванђељски, а не као побожну спољашњост, и што су у свом манастиру обновили дух истинског подвижништва, односно труда љубави у простодушности срца.
У „Животопису“ се за о.Леонида каже: „По простодушности хришћанске вере и смирењу, по невољама које је претрпео и по духовним даровима он је био као један од старих… Један од блиских ученика старца видећи га неком приликом у изузетно веселом и приступачном расположењу, упитао је: „Оче! Како сте освојили духовне дарове које видимо у вама“ Старац је одговорио: и једноставније и Бог те неће оставити.“ Затим је додао: да је увек био последњи у обитељи: никад није одбијао једну заповест настојатеља. У навечерје великих празника други хитају у цркву, а Леонида шаљу на салаш по сено за коње гостију; а га уморног и без вечере шаљу за певницу да пева и он се овао без роптања. И ти се труди тако да живиш, па ће Господ ти Своју милост према теби“.
Ево, видимо како си једноставни били универзитети које је похађао овај прототип Зосиме. Особине оптинских монаха гајене су на великом раду и смирењу, на истинском подвигу такозваног „монашког хришћанства“. и биле су плод искрене храбрости и љубави. То је био Васкрс после Велике недеље. На оптинским изворима Достојевски је могао наћи и Зосимин однос према природи. „Волите све што је Бог створио, – учи он, и целину и свако зрно песка (13, 347). У „Историјском опису Козељске Оптине пустиње“ чије се једно издање налазило у библиотеци Достојевског наводе се подаци о оптинском јерођакону Палалију који се упокојио 1861. године, који је „волео да у ведрој ноћи гледа небо, месец и звезде, и који је знао где се многе од њих налазе у току године… „Све код Бога поштује свој чин,“ – каже он. Оде у шуму: свему се диви — свакој птичици, мушици, травки, листићу, цветићу. Приђе неком дрвету: колико прича о њему, колико се диви: диви се како све расте по заповести Божијој, како се шири лист, како цвета цвет““,
О овом оптинском монаху постојала је забелешка и у „Странику“ из 1560-их година. Инсистирање на хипокористицима „листић“, „травка“, „цветић“ у Паладијевој причи није типично само за Зосиму, већ и за Мишкина.
Истих ових 60-их година у „Странику“ је објављена прича о „блаженој туђиноватељки Дарјушки“, која је за нас у овом случају занимљива због тога што се у њој помиње догађај како је једном путујући по Русији целивала земљу у пориву радости и захвалности Богу. Који је ову земљу створио и Који је по њој ходао. Код Достојевског Марја Тимофејевна већ 1870. године молећи се целива земљу. а десет година касније ова црта је пренета на Аљошу. Достојевски је своје ликове испуњавао црквеним искуством или је у свом искуству долазио до истог овог искуства које је свој извор
имало у Цркви.
Неки истраживачи сматрају да је као материјал за стварање Зосиминог лика Достојевском послужила књига „Живот у Богу почившег блаженог старца схимонаха Зосиме““, али је ово мишљење неосновано. Зосима из ове књиге спада у људе потпуно другачијег религиозног склада у поређењу са Зосимом из романа и о.Леонида из Оптине. Он је монах – пре свега „контемплативни“, молитвеник, пустињак, или човек који све време избегава људе и жели да оде у пустињу. Зосима у роману и о.Леонид из Оптине су пре свега хришћански делатници — руковође људи. Сличност официрске прошлости Зосиме Достојевског и Зосиме из ове књиге није довољна – исто као ни љубав према природи: ове особине су превише опште и својствене многим другим монасима, између осталог, Георгију Задонском и Игњатију (Брјанчанинову), који су, Узгред речено, пре монаштва такође били официри.
Ако већ треба тражити литерарне изворе који су Достојевском могли дати материјал за Зосиму осим „Животописа“ о.Леонида, да ће опет бити оптински материјал. У „Руском веснику“, часопису који је, наравно, Достојевски читао и у којем је касније публикован, 1862. године објављене су успомене о Гогољу Л. И. Арнолдија, Гогољ је Арнолдију причао о Оптиној: „Успут увек свраћам У ову Пустињу да одморим душу. Тамо у манастиру имам човека којег много волим… извесног Григорјева, племића, који је раније био артиљеријски официр… и каже да никад није био срећан као у манастиру… Душа му је тако детиња, светла и прозрачна! Он уопште није намрштени монах који избегава људе. Увек је весео, увек је снисходљив““. Занимљива је заједничка спољашња црта Григорјева и Зосиме (некадашње официрско занимање) због велике унутрашње сличности: овде се заједничко подударило с појединачним. Тако да је и Гогољ помогао Достојевском у стварању Зосиме кроз своје зближавање с Оптином. Може се рећи да се Оптина Достојевском приближавала са свих страна.
Зосима Достојевског је пун оптинског материјала. На теократски утопизам који је Достојевски са своје стране додао овом материјалу, можда под утицајем В. Соловјова, указао сам у VII глави. У току Великог поста 1878. године Достојевски је слушао предавања В. Соловјова о богочовечанској природи, а У мају му је преминуо синчић Аљоша (смрт другог детета). „Да бих бар мало умирила Фјодора Михајловича… — пише Ана Григорјевна, – умолила сам В. С. Соловјова који нас је обилазио у овим данима tе жалости, да наговори Фјодора Михајловича да оде с њим у Оптину пустињу у коју је Соловјов планирао да иде тог лета. Фјодор Михајлович је одавно сањао о томе да обиђе Оптину пустињу“. у ошао је (заједно са В. Соловјовом) крајем јуна 1878. године. Фрјодор Михајлович се из Оптине вратио, – пише Ана Григорјевна, наизглед миран и знатно спокојнији и много ми је причао о бичајима Пустиње у којој је имао прилике да проведе два дана и две ноћи. С тадашњим познатим „старцем“ о.Амвросијем Фјодор Михајлович се видео три пута: једном у гомили у присуству народа два пута насамо и ове беседе су на њега оставиле дубок и продоран утисак… Из прича Фјодора Михајловича видело се какав је дубоки срцезналац и јасновидац био овај „старац“ којег су сви поштовали. Вероватно је овим јасновиђењем или прозорљивошћу о.Амвросија била предодређена сцена када се Зосима до земље поклонио Митји Карамазову.
Можемо стећи извесну представу о једном разговору између Достојевског и старца Амвросија. Уз Зосимине речи у глави „Побожне жене“ (,,..а то… древна „Рахила плаче“) (13, 57) Ана Григорјевна пише следећу напомену: „Ове речи ми је пренео Фјодор Михајлович вративши се из Оптине пустиње; тамо је разговарао са старцем Амвросијем и испричао му је колико тугујемо и плачемо за нашим дечаком који је недавно умро. Старац Амвросије је обећао Фјодору Михајловичу да ће „поменути Аљошу на молитви“ и „моју тугу““. У роману Зосима говори жени која је изгубила сина: „То древна „Рахила плаче за децом својом и не може се утешити, зато што их нема““ и таква је вама мајкама судбина одређена на земљи. И… не треба да се утешиш, плачи и не теши се, само увек када плачеш, сети се обавезно да синчић твој, један од анђела Божијих… Поменућу га, мајко, поменућу и тугу твоју у молитви“ (13, 57). Тако је могао да говори само „онај ко има власт““.
„Животопис“ о.Леонида се за Достојевског потврдио у о.Амвросију. Зато није чудо што је ово путовање представљало такав подстрек за рад на „Браћи Карамазовима“: у јуну још ништа није било написано, а већ пре децембра је било готово првих десет табака романа који су објављени у јануарској књижици „Руског весника“ за 1879. годину.
О Оптини је, као што каже Ана Григорјевна, Достојевски „одавно сањао“. Заиста, за њу је сазнао из „Животописа“ о.Леонида или још раније, односно најкасније 1870. године – из Партенијеве књиге, ако не и пре – из сећања Арнолдија о Гогољу.
Једно од својих путовања у Оптину 1850. године (прва година робије Достојевског) Гогољ у писму А. П. Толстоју од 10. јула 1850. године описује на следећи начин: „Успут сам свратио у Оптину пустињу и заувек ми се урезала у сећање. Мислим да ни на Атонској гори није боље. Благодат је тамо очигледно присутна. То се осећа у самом спољашњем служењу иако не можемо да објаснимо себи како то, нигде нисам видео такве монахе. Чинило ми се да у сваком од њих говори све небеско. Нисам се распитивао ко од њих како живи: њихова лица су сама све говорила, Саме слуге су ме запањиле светлом нежношћу анђела, светозарном једноставношћу у опхођењу; сами манастирски радници, сами сељаци и житељи у околини. Када се приближаваш обитељи на неколико километара већ осећаш њен миомирис: све постаје љубазније, наклони нижи и има више саосећања према човеку.
Ми, који смо посећивали Оптину на њеном заласку, почетком 20-их година нашег века, искусили смо ово „саосећање према човеку“ о којем Гогољ пише, У „Животопису“ о.Леонида оно се описује на следећи начин: „Велики призор људских страсти и невоља које је стално слушао и у којем је стално учествовао као хришћанин, подстицало га је на дубоке, дубоке уздахе и сузе потресајући га изнутра. И тада су му уздах упућен Господу или поглед ка икони Мајке Божије испред које је увек горело кандило, замењивали усмену молитву.
У Оптиној су живели прави монаси, али свој живот и своје сузе нису одвајали од живота и суза напаћеног света. Управо у томе се састојала и посебна лакоћа и радост овог дивног манастира. У Оптиној су живели људи, који нису Богу дали „две рубље“ (13: 32), као што се плашио Аљоша, већ сав свој живот, а што је главно, сву своју љубав. Тонсу били људи светог срца – срца „које милује сваку твар“.
Из књиге – Наследство Достојевског
