Наравно, долазак Срба близу Ниша би примећен. Хуршид паша, командант нишке Тврђаве и велико име у турској историји, немаше одмах тачне податке о броју и снази Срба. Служи се лукавством. Одмах по доласку Срба око Ниша реагује. Прве ноћи од својих 5.000 војника из Тврђаве изводи неопажено 2.000 на планину Селичевицу. Сутрадан, та би се иста војска враћала у Тврђаву и стварала слику доласка појачања Турцима. Ово се понављало неколико пута. Тако до наших војвода допираше разне и непотпуне информације о броју Турака у Тврђави. Наравно и паша чекаше вести са зебњом о броју и снази Срба. Другог дана по доласку, команда и одбор поново заседају. Уз жучну расправу доноси се одлука о расподели снага на фронту – да своја утврђења и шанчеве граде по наредби Милоја.
Западно од Каменице на месту Попадика, на десном крилу војске поставља се параћински војвода Илија Барјактаревић. Два километра јужно од Горњег Матејевца, на месту Ћопин гроб, лево крило војске чинили су Добрњац и Хајдук Вељко. Од Чегра источно на 2 километара, напола планине, између Каменице и Матејевца, налази се Равниште. По Милоју ту ће се одиграти главна битка. На један километар источно од Равништа, на Теменом врху, дакле Милоју у залеђе, као резерва са 2.000 пешадинаца остаје млавски војвода Пауљ Матејић. Постављање Пауља Милоју иза леђа у ствари је била заштита Милоју од напада са леђа, односно из Бугарске.
Северно од Каменице, на Репишту, неколико десетина неорганизованих војника разних нација чекаше да се боре али за новац. Они први кад је загустило утекоше па се о њима и мало пише. Да би показао своју одлучност и храброст у нападу на Ниш, Синђелић бира за своје утврђење брдо Чегар крај Каменице. Овде би најистуренији од свих војвода према Нишу. С обзиром на то да тиме Србима би затворен круг око Милоја, то му и одговараше. Зато такво постављење Синђелића и одобри. На пола километра између Каменице и Доњег Матејевца и на 7 километара североисточно од Ниша, својом висином Чегар постаје стратешко место. Са врха Чегра могаше се видети у кругу цела околина и наилазак непријатеља. Стеван Синђелић са око 3.000 Ресаваца започе копање шанца. То учинише и остале војводе на својим положајима. Међутим, да би испитао наше снаге Хуршид паша са неколико коњичких одреда ометаше изградњу утврђења. Наравно, Добрњац и Синђелић узвратише. Тако одмах почеше борбу у нишкој котлини. Повремено је било и ноћних борби између извиђачких одреда. На ободу врха Чегра настави се изградња шанца западно према брду Виник, за одбрану са бока јужно и северно. Из опрезности ни Турци ни Срби се не упушташе у веће сукобе. Пре поласка на положај Хајдук Вељко Петровић и Петар Теодоровић Добрњац са војском дођоше до манастира Свети Јован. Обојица се са својом војском причестише.
Одломак из књиге Селомира Марковића–Селета „Чегарски бол “.
Приредила Наташа Станојловић
[…] Селомир Марковић: Чегарски бол (6.део) […]